Конвенције о сајбер криминалу у српском законодавству

Конвенција о сајбер криминалу је осмишљена у циљу спречавања дела која су усмерена против интегритета, поверљивости и доступности компјутерских система, мрежа и података, а самим тим и спречавања злоупотребе тих система, мрежа и података тако што ће се покренути казнене мере за такво деловање као што је описано у Конвенцији и при чему ће се применити казне за ефикасну борбу против кривичних дела, и на тај начин ће се на унутрашњем и међународном нивоу олакшати откривање, истрага и гоњење за извршена кривична дела и омогућити да се обезбеде услови за брзу и поуздану међународну сарадњу.

Конвенција о сајбер криминалу у српском законодвству

Разлике у имплементацији Конвенције о сајбер криминалу у свету, односно у прихватању кривичних дела против тајности, неповредивости и доступности података као што су:

неовлашћен приступ (члан 2)
неовлашћено пресретање података (члан 3)
мењање садржаја, брисање или оштећење података (члан 4)
ометања нормалног рада рачунара (члан 5)
производња, продаја, дистрибуције или употреба уређаја пројектованих у сврху почињења неког од претходно наведених кривичних дела (члан 6)

су приказане у следећој табели:

Земље	Члан 2	Члан 3	Члан 4	Члан 5	Члан 6
Србија	+	+	+	+	+
Словенија	+	+	+	+	-
Хрватска	+	+	+	+	+
Немачка	-	+	+	+	+
САД	+	+	+	+	+
Аустрија	+	+	+	-	-
Шведска	-	-	+	+	-
Француска	+	+	+	+	+
В. Британија	+	+	+	+	+
Јапан	+	+	+	-	-
Кина	+	+	+	+	+

Република Србија је потписала 16. априла 2005. године у Хелсинкију како Конвенцију о сајбер криминалу, тако и Додатни протокол уз ту Конвенцију.

Основни значај ове Конвенције је формирање посебних државних органа који су специјализовани за борбу против сајбер криминала.

Законодавство Републике Србије је у периоду од априла 2005. до марта 2009. године усвојило више прописа којима се Конвенција сајбер криминала и Додатни протокол имплементирају у наш правни систем.

Међу њима су најважнији:

Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против сајбер криминала,
Кривични законик,
Закон о одговорности правних лица за кривична дела,
Законик о кривичном поступку,
Закон о полицији,
Закон о ауторским и сродним правима,
Закон о телекомуникацијама,
Закон о електронском потпису,
Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине, и
Правилник о условима за пружање интернет услуга и садржају одобрења.

Народна скупштина Републике Србије је ратификовала Конвенцију о сајбер криминалу и Додатни протокол током марта 2009. године.

Након ратификације Конвенције о сајбер криминалу и Додатног протокола иноворани су Законик о кривичном поступку, а потом и Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против сајбер криминала и Кривични законик.

Услед тога Кривични законик је морао да буде усклађен са Конвенцијом о сајбер криминалу, док је Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против сајбер криминала морао да буде усклађен како са иновираним Кривичним закоником, тако и са новим законима о јавном тужилаштву, о уређењу судова и о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава.

Институционални облик за борбу против сајбер криминала у Србији

Због настанка сајбер криминала се створила потреба за ангажовањем посебно технички обучених стручњака, али и другачијом организацијом државних органа. Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против сајбер криминала, захтева организовање и опремање посебних државних органа који ће се бавити овом облашћу. Због тога је организована посебна служба у МУП-у, затим посебно тужилаштво и посебно истражно и претресно одељење Окружног суда у Београду. За кривична дела у области сајбер криминала су надлежни искључиво ти државни органи.

Међународна регулатива сајбер криминала

Међународна Конвенција која регулише питање сајбер криминала је Конвенција о сајбер криминалу Савета Европе донета у Будимпешти 2001. године.

Конвенција је ступила на снагу 2004. године и омогућава државама да развију легислативу у борби против сајбер криминала.

Државе које су потписале Конвенцију:

Албанија је потписала 2001. године. и ратификовала 2002. године.
Босна и Херцеговина, потписла 2005. године. и ратификовала 2006. године.
Бугарска потписала 2001. године. и ратификовала 2005. године.
Хрватска потписала 2001. године. и ратификовала 2005. године.
Мађарска посписала 2001. године и ратификовала 2003. године.
Румунија је потписал 2001. године, а ратификовала 2004. године.,
Словенија је потписала 2002. године, а ратификовала 2004. године.
Србија која је потписала 2005. године. и ратификовала 2009. године.

Конвенција о сајбер криминалу се састоји из четирии дела:

Први део Конвенције се састоји у објашњењу основних појмова.

Други део Конвенције дефинише мере које треба да се предузму на националном нивоу, као што су кривична дела против тајности, целовитости и доступности рачунарских података и мрежа (неовлашћен приступ, оштећење података, мрежа, итд.), компјутерска кривична дела (неовлашћено уношење, брисање података, рачунарска превара, кривична дела везана за дечју порнографију, кривична дела против повреде ауторских и сродних права споредне одговорности и санкције (покушај, помагање, подстрекавање), одговорност правних лица, санкцијама, процесном праву, заштити људских права, одузимање средстава извршења кривичног дела, прикупљање рачунарских података у реалном времену, итд).

У трећем делу се дефинише међународна сарадња у оквиру спровођења конвенције: општа начела, изручење, узајамна помоћ, информације, поступци, тајност и ограничења коришћења, хитно откривање заштићених података, узајамна помоћ у погледу приступању подацима, итд.

Четврти део Конвенције обухвата завршне одредбе потписавања и ступања на снагу (приступање, територијална примена, изјаве, резерве, решавање спорова, отказ, итд.).