Конгрес Филипина
Конгрес Филипина (фил./таг. Kongreso ng Pilipinas, енгл. Congress of the Philippines) национално је законодавство државе Филипини. Овај парламент је бикамерално тело које се састоји из Сената (горњи дом) и Представничког дома (доњи дом), мада се на Филипина при употреби термина Конгрес најчешће мисли само на поменути доњи дом.[1] Сенат чине 24 сенатора,[2] од којих се половина бира сваке три године. Сваки сенатор, према томе, служи укупно шест година. Сенаторе бира комплетно изборништво и не представљају нити једну географску јединицу. Представнички дом тренутно чини 316 конгресмена; од. 5, чл. VI Устава Филипина прописује да ПД „треба да сачињава не више од 250 чланова, осим ако је другачије одређено законом”... Постоје две врсте конгресмена: дистриктни и секторски представници. Дистриктни конгресмени представљају поједини географски дистрикт земље. Све провинције у земљи имају најмање једну конгресну изборну јединицу. Неколико градова такође имају своје конгресне јединице, при чему неке чине два или више посланика.[1] Секторски конгресмени представљају мањинске секторе становништва. Овако се овим мањинским групама омогућава да их неко представља у Конгресу, када иначе не би могле да буду адекватно представљене кроз дистриктно представништво. Такође познати и као представници са партијских листа, секторски конгресмени представљају разне синдикате, групе за заштиту права и друге организације.[1] Уставом је осигурано да Конгрес мора да сазове своју редовну пленарну седницу, сваке године с почетком 4. понедељка у месецу јулу. Редовно заседање може да траје до тридесет дана пре отварања следеће редовне седнице наредне године. Председник може, међутим, да започне специјално заседање које се углавном одржава између редовних законодавних сесија, и то да би се решиле кризне ситуације или хитни случајеви.[1] ИсторијаШпанско раздобљеКада су Филипини били под колонијалном управом Шпанских Источних Индија, колонија није добила могућност представљања у Генералном Кортесу. Само је 1809. године колонија чинила интегрални део Шпаније и имала представништво у Кортесу. Кадиски устав је настао 19. марта 1812. године, а тада је колонија добила своје прве представнике у Кортесу (Педро Перез де Тахле и Хосе Мануел Корето, 24. септембра 1812. године). Међутим, поразом Наполеона I у бици код Ватерлоа, његов брат Жозеф Бонапарта скинут је са шпанског трона; Кадиски устав је одбијен у Кортесу 24. маја 1816. године, а усвојен је конзервативнији устав којим је укинуто филипинско представништво у Кортесу (између осталог). Обнова филипинског представништва у Кортесу био је један од аидеала илустрадоса, академске класе из 19. века која је била идеолошки темељ револуције.[2] Револуционарна ераДеловање илустрадоса прерасло је у Филипинску револуцију којом се настојала стећи независност од Шпаније. Прогласивши независност 12. јуна 1898. године, председник Емилио Агиналдо је тада наредио сазивање револуционарног конгреса у Малолосу. Конгрес Малолоса је, између осталог, усвојио Устав из 1899. Доношењем Париског мира, Шпанија је продала Филипине тадашњим Сједињеним Америчким Државама. Револуционари, покушавајући да зауставе Американце од преузимања територије, покренули су Филипинско-амерички рат; поражени су када је заробљен председник Агиналдо (1901).[2] Америчка окупацијаДок су Филипини под америчком колонијалном управом, законодавно тело је била Филипинска комисија — која је постојала од 1900. до 1907. године. Председник Сједињених Америчких Држава је именовао чланове Филипинске комисије. С друге стране, Филипинци су били ’резидентни повереници’ (енгл. Resident Commissioners) за Представнички дом САД (од 1907. до 1935. године, а потом само један од 1935. до 1946. године). Резидентни повереници су могли да учествују у раду ПД САД, али нису имали право гласа.[2] Куперовим законом из 1902. године наложено је стварање дводомног Филипинског представништва са Филипинском комисијом као горњим домом и Филипинском скупштином као доњим домом. Овај систем, иако начелно дводоман, у пракси је био једноиподоман: Комисија је, наиме, служила и као горњи дом и као влада, а Скупштина је имала врло ограничене моћи, при чему њени донесени закони нису важили за Моро народе нити за недржавне домороце са севера Лузона. Овакво представништво је по први пут инаугурисано 1907. године. Током владавине тадашњег председавајућег Серхија Осмење и тадашњег лидера спрата Мануела Л. Кезона, закони 59. Конгреса Сједињених Америчких Држава пресликани су у великој мери и на новоформирано Филипинско представништво.[2] Џоунсовим законом из 1916. године значајно је измењено функционисање Представништва. Комисија је укинута, а уместо ње је успостављена засебна Влада Филипина, предвођена гувернером, и изабран Сенат, сачињен од 24 сенатора из 12 изборних јединица, при чему је 11 јединица бирало по два сенатора, а дванаеста је била резервисана за по једног Мороса и једног лузонског домороца. Сенатори су се бирали по 8 на сваке две године, а мандати су им трајали шест година, слично систему у САД.[2] Комонвелт и II РепубликаЗаконодавни систем је поново промењен 1935. године. Устав из 1935. године, поред тога што је институционализовао Комонвелт којим је Филипинцима омогућено да оставе већег трага у раду владе, успоставио је једнодомну Народну скупштину. Међутим, 1940. године амандманом на Устав из 1935. бива успостављен дводомни Конгрес Филипина састављен из Представничког дома и Сената, при чему је Сенат добио садашњи систем избора на државном нивоу, али и даље уз систем ротације 8 на по 2 године. Први избори за Конгрес 1941. су одржани свега пар дана пре него што је избио Други светски рат на Пацифику, па је његов мандат потврђен тек 1945. године, по ослобођењу од Јапанаца. Јапанци који су вршили инвазије основали су Другу Филипинску републику и сазвали сопствену Народну скупштину. Поразом Јапанаца 1945. године, Комонвелт и Конгрес бивају враћени. Ова ’поставка’ је деловала све док Американци нису 4. јула 1946. године доделили независност.[2] НезависностНакон инаугурације Републике Филипина 4. јула 1946. године, Републички акт бр. 6 донесен је тако да на датум проглашења Републике Филипина постојећи Конгрес буде познат као Први Конгрес Републике. Након успостављања независности, систем је функционисао без значајних промена све док председник Фердинанд Маркос није прогласио ванредно стање, 23. септембра 1972. године. Маркос је располагао и тада управљао декретом.[2] Још 1970. године, Маркос је организовао уставну конвенцију да би се ревидирао Устав из 1935; године 1973, Устав бива донесен. Истим је укинут дводомни Конгрес и основана једнодомнс Народна скупштина, која је на крају постала позната као Батасанг памбанса (што на тагалогу дословно значи "Народна скупштина"), уз успостављање полупредседничког система владе. ’Батасан’ је бирао премијера, а изворно се бирао на шест година. У ово доба је изграђена и тренутна зграда Народне скупштине, у којој се састаје доњи дом Конгреса. Први сазив Батасанг памбансе је био 1978. године. Пакети амандмана на овај устав 1981. и 1984. скратили су трајање Батасанг памбансе на три године, а самим тим и премијерског положаја.[2] Маркос је збачен с положаја након Револуције народне власти из 1986. године; председница Коразон Акино је тада управљала декретом. Нешто касније исте године је оформила уставну комисију која је израдила нови устав. Устав је усвојен након референдума одржаног следеће године; враћен је председнички систем владе, заједно са дводомим Конгресом Филипина, а једине значајније промене у односу на премаркосовски систем су биле прописивање мешовитог изборног система за доњи дом, као и бирање по 12 сенатора на 3 године. Први пут је сазван 1987. године.[2] Кратак прегледОвлашћењаОвлашћења Конгреса Филипина могу да се класификују на следећи начин. Опште законодавствоСастоји се из усвајања закона намењених да буду правила спровођења за управљање односима између појединаца (нпр. цивилни закони, комерцијални закони итд.) или између појединаца и државе (нпр. кривични закони, политички закони итд.).[2] ПодразумеванаНеопходна је за ефективно извршавање осталих овлашћења која су изричито дата Скупштини. ИнхерентнаОво су овлашћења која иако нису изричито дата спроводе се од стране Конгреса пошто су неопходна за његово постојање и обухватају:
Посебно законодавствоОдноси се на овлашћења која Устав изричито и специфично даје да се спроводе или извршавају. Овлашћења која има Конгрес а која се могу класификовати у ову категорију су:
ИзвршнаОвлашћења Конгреса која су извршне природе су:
СупервизорскаКонгрес Филипина има одређену контролу и супервизију над административним огранком, на пример:
ИзборнаИзборна овлашћења Конгреса Филипина су овлашћења Конгреса да:
СудскаУставно, сваки дом има судска овлашћења:
ОсталаОстала овлашћења Конгреса која су прописана у Уставу су да:
Доношење закона
Прагови изгласавања
Прагови изгласавања у Конгресу Филипина су наведени у табели испод.
У већини случајева, као што је усвајање предлога закона, неопходна је само већина присутних чланова; у неким случајевима, као што је избор председавајућих, неопходна је већина свих чланова (и одсутних). Најскорашњији избориСенатНа Филипинима, најчешћи начин представљања резултата избора за Сенат је преко талија за кандидате у опадајућем редоследу гласова. Дванаест кандидата с највећим бројем гласова бива изабрано.
Представнички домГласач има два гласа у Представничком дому: један глас за представника изабраног у гласачевом конгресном дистрикту (већински изборни систем), те један глас за партију у систему партијских листа (затворена листа) — такозвани секторски представници; секторски представници требало би да чине не више од 20% Представничког дома. Да би се одредиле победничке партије на изборима за партијске листе, партија мора да пређе изборни цензус од 2% националних гласова; обично, партија с највећим бројем гласова осваја максимално три места, остатак два места. Ако је број места партија које су прешле праг од 2% мањи од 20% укупног броја места, партије које су освојиле мање од 2% гласова добијају једно место свака док се не дође до потребих 20%.
Седиште   Сенат Представнички дом  Зграда Конгреса Јапански скулхаус Ајунтамијенто Локација историјских (плаво) и тренутних (црвено) седишта конгреса у Метро Манили Оно што би се могло сматрати јединственим случајем је да се два конгресна дома састају на различитим местима у Метро Манили, седишту владе: Сенат је у згради коју дели са Системом осигурања владине службе (енгл. Government Service Insurance System, GSIS) у Пасају, док Представнички дом има седиште у Комплексу Националне скупштине (фил./таг. Hugnayan ng Batasang Pambansa, енгл. Batasang Pambansa Complex) у Кезон Ситију. Црква Барасоаин у Малолосу (Булакан) била је седиште уникамералног конгреса Прве Филипинске републике. Након што су Американци покорили Прву републику, успостављено је америчко Филипинско законодавство које је заседало у Ајунтамијенту у Интрамуросу (Манила), и то од 1907. до 1926. године када се извршио премештај у Законодавну зграду надомак Интрамуроса. У Законодавној згради, Сенат је користио горње док је Представнички дом користио доње спратове. Уништен током битке за Манилу (1945), Конгрес Комонвелта је одржавао седнице у Старом Јапанском скулхаусу у Сампалоку (Манила). Конгрес је заседао у школском аудиторијуму, с тим да се Сенат сазивао увече а Представнички дом састајао сваког јутра. Конгрес се у коначници вратио у Законодавну зграду, која је променила име у Конгресна зграда; овако је функионисало од 1949. до 1973. године, када је председник Маркос издао декрет. Маркос је изградио ново седиште уникамералног парламента у Кезон Ситију, које је на крају постало Комплекс Батасанг памбанса. Парламент ће на крају да се преименује у Батасанг памбанса (Национална скупштина), те одржи прву парламентарну седницу у свом Комплексу године 1978. Након што је Маркос збачен с положаја Револуцијом народне власти, бикамерални Конгрес бива враћен. Представнички дом је наследио Комплекс Батасанг памбанса, док се Сенат вратио у Конгресну зграду. Касније, маја 1997. године, Сенат се преселио у новоизграђену зграду у власништву GSIS на поседу који повраћен од Маниле у Пасају; Конгресна зграда је на крају трансформисана у Национални музеј Филипина (фил./таг. Pambansang Museo ng Pilipinas, енгл. National Museum of the Philippines). Конгреси ФилипинаПартијска контрола Конгреса  Сенат Сенат, када постоји, увек мора да чине 24 сенатора, укључујући одсутне; Устав из 1935. је укинио Сенат, али је амандман из 1940. обновио бикамерализам; Уставом из 1978. Сенат је укинут ради уникамералног парламента, а враћен је доношењем Устава из 1987. године  Представнички дом Представнички дом (Национална скупштина / Батасанг памбанса) првобитно је имао 98 чланова; Устав из 1935. године је ово ограничио на 120; усвајањем Устава из 1973. лимит се повећао на 200, док је Уставом из 1987. лимит повећан на 250 посредством статута Чланови Конгреса често мењају партије у корист тренутног председника након избора, што је локално познато као падрински систем или патронажна политика; феномен је више наглашен у доњем дому, чиме председник аутоматски има један ’свој’ дом у сваком моменту Хронологија Види још
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
