Константин Богдановић

Константин Богдановић
Константин Богдановић
Датум рођења	2. март 1811.
Место рођења	Рума
Датум смрти	април 1854.
Место смрти	Нови Сад

Константин Богдановић (Рума, 2. март 1811 — Нови Сад, април 1854) био je српски адвокат, новинар, књижевни критичар.^[1]

Биографија

Константин је по мајци био унук^[2] (или нећак?) књижевника Атанасија Стојковића. Био је добар ученик наклоњен науци. Након основне школе у Руми, успешно је завршио карловачку гимназију. По завршетку студија филозофије у Сегедину и права у Пешти и Пожуну (до 1832). Од 1830. године јавља се као преводилац и стихотворац у "српском летопису". Између 1832. и 1842. године радио је у родној Руми као адвокат. ^[1]

Прешавши у кнежевину Србију по позиву, радио је као секретар Државног савета, а постао је и члан Друштва српске словесности (1842).

По свргавању кнеза Михаила Обреновића као познати Обреновићевац прелази у Нови Сад. Објавио је анонимно политичку брошуру, којом је бранио кнеза Милоша. Данило Медаковић и његов пријатељ Константин Бранковић су сматрани за обреновићевске агенте у Аустрији. Потом борави између 1844-1847. године на студијском путовању у Немачкој (Лајпцигу), Француској (Паризу) и Енглеској (Лондону).^[3] Он је у исто време и повереник кнеза Михаила Обреновића, због чијих послова се дуже бавио у Паризу. По повратку у Аустријско царство кратко време је живео у Руми (1847). У Пешти је марта 1848. године покренуо и уређивао српски политички лист Вестник,^[4] који је током маја пребацио у Сремске Карловце, а на пролеће 1849. године у Земун. Први број листа који је изашао у Земуну штампан је на једној дунавској лађи, која је увек била спремна да одплови у случају непријатељског напада. Лист је тада постао "орган" Главног одбора Српског покрета.^[5] Једно време био секретар патријарха Јосифа Рајачића, изасланик Главног народног одбора у Бечу^[6], посланик Руме на Сабору у Загребу, а по окончању Револуције члан Ликвидационе комисије у Темишвару.

Године 1853. прешао у Нови Сад где је отворио адвокатску канцеларију. У том граду је умро априла 1854. године.

Писао је књижевну и позоришну критику, те чланке из правне и политичке историје. Године 1839. објављује чланак под насловом "Критика у миру", због којег је сматран за једног од најзначајнијих српских критичара 19. века.^[7] Бавио се и преводилаштвом. Поред Вестника, писао је и за Сербски народни лист, Сербске народне новине, Летопис Матице српске, Бачку вилу и Седмицу.^[8]

Референце

^ ^а ^б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 65—66.
^ Драгиша Живковић: "Почеци српске књижевне критике 1817-1860. године", Београд 1957.
^ Живан Милисавац: "Историја Матице српске", Нови Сад 1986.
^ "Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1936.
^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1882.
^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.
^ Предраг Палавестра: "Историја српске књижевне критике 1768-2007. године", Београд 2008.
^ Српски биографски речник књига 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 607—608.