Коста Ђорђевић
Коста Ђорђевић (Шабац, 31. јул 1885 – Београд, 30. јун 1959) био је официр, дивизијски генерал, командант и војни писац.[1] БиографијаРођен је од мајке Наталије и оца Радојице.[1] Основну школу и шест разреда гимназије завршио у родном граду. Као питомац 36. класе Ниже (1903—1907[2]) и 22. класе Више школе (1920—1922[2]) завршио је на Војној академији у Београду.[1] Био је командир Митраљеског одељења 17. пешадијског пука на почетку Балканских ратова. Био је командир IV чете IV батаљона истог пука.[1] Учествовао је у Кумановској, Битољској и Брегалничкој бици.[2] На почетку Првог светског рата лечен је у Ваљевској болници, а потом био командир Митраљеског одељења у Моравској дивизији 1. позива и командир Митраљеске чете у Вардарској (Југословенској) дивизији.[1] Након рата се налазио на више значајних дужности. Поред осталог је био помоћник начелника штаба Дринске дивизијске области, командант 2. и 3. батаљона 5. пешадијског пука Краља Милана, командант 5. пешадијског пука Краља Милана и вршилац дужности команданта и командант Дринске дивизијске области у Ваљеву (1939—1941).[1] Године 1927. је унапређен у пуковника, 1935. у пешадијског бригадног генерала, а 1940 у дивизијског генерала.[2]  Од 1924. био је био професор Војне географије на Војној академији.[2] Такође је активно је учествовао у друштвеном животу Ваљева. Децембра 1931. године је изабран за председника Стрељачке дружине Илија Бирчанин у Ваљеву. Марта 1941. са прозора зграде Команде Дринске дивизије, поручио је грађанима Ваљева да се ће се војска одупрети немачкој сили.[1] У Априлском рату је заробљен као командант Дринске дивизије,[1] у долини Јужне Мораве.[2] Након повратка из заробљеништва, пензионисан је 1. јула 1945. године.[1] Дела Као професор на Војној академији је објавио више уџбеника[3]:
ОдликовањаОдликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Орденом белог орла са мачевима IV реда, грчким Ратним крстом, медаљама за храброст[потребна одредница] и са више мирнодопских одликовања.[3] ПородицаЊегов брат Александар, по занимању правник, је погинуо 1913. године, а брат Милорад (1896—1943) је био вицегувернер Народне банке и министар финансија.[3] Са Станом, кћерком Михаила Стошића, марвеног трговца из Врања се оженио 1909. године. По други пут се оженио 1919. године, Зорком (1893—1982), ћерком Милана Зарића, професора Ваљевске гимназије.[3] Две кћери које је имао са Зорком су умрле у раном детињству. Кћи Надежда удата Коцић (1923-1993) је била позната пијанисткиња.[4] РеференцеЛитература
|
||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
