Крцко Орашчић

Крцко Орашчић или Шчелкунчик (рус. Щелку́нчик, фр. Casse-Noisette, енгл. The Nutcracker) је балет-бајка (фр. Ballet-féerie)^[1][2] у два чина композитора Пјотра Иљича Чајковског (његов опус 71). Први кореограф овог балета био је Маријус Петипа у сарадњи са Левом Ивановим. Балет је имао премијеру 19. децембра 1892. у Санкт Петербургу. Осам музичких нумера из овог балета су познате као део музичке „свите Крцко Орашчић”, опус 71а, која траје око 20 минута. Свита је имала премијеру девет месеци пре балета и у почетку је имала већи успех од самог балета.^[3]

Основа либрета је дело Александра Диме оца, „Прича о Крцку Орашчићу” (фр. Histoire d’un casse-noisette) из 1845, што је француска адаптација кратке приче „Крцко Орашчић и краљ мишева” (нем. Nussknacker und Mausekönig) Ернеста Хофмана из 1816.^[1] Тема балета је прича о девојци Клари која на Бадње вече испод јелке проналази несвакидашњи дар – дрвеног орашара којим се разбијају ораси, а који представља симбол среће који тера зле духове и служи као  заштитник куће у којој се налази. Орашар, дрвена лутка, оживљава, баш као у бајкама и заједно са Кларом доживљава чудесне догодовштине у измишљеном свету.^[4]

Крцко Орашчић је данас један од најпопуларнијих балета. Редовно се изводи у бројним позориштима и оперским кућама, већином у време Божићних празника и постао је синоним за зимске празнике^[5]

Крцко Орашчић“ је бајка настала на немачком тлу, а у Немачкој се дуго веровало да ораси доносе срећу и чувају дом.  Традиционално су се јели током зимских месеци а за њихово крцкање била је потребна нека справица. Уместо металних почеле су да се праве дрвене крцкалице разних облика, које су у 17. веку добиле облик војника. Највећу улогу у томе имао је Кристјан Стејнбајх, познат као Краљ орашчића, а ове крцкалице које су касније постале искључиво ручно рађене дрвене лутке веселих боја и данас су популарне и верује се да кући доносе мир и слогу.^[6]

Познати уметник и кореограф Серж Лифар (украјински балетски играч, истакнути балетски мајстор и колекционар) је рекао: "Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме." Чајковски је сматрао да област балета представља фантастика бајке. Новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената синфонизације балета, којим су у руској музици пошли Глазунов и Стравински, а у Француској Равел и његови следбеници.

Маријус Петипа је 1982. креирао балет на музику Чајковског "Крцко орашчић", за који је написао и либрето на основу приче Ернеста Хофмана.

Петипа је један од најпознатијих личности балетске уметносгти свих времена, творац класичног балетског академизма, играчког стила који својим строгим, а лепим и виртуозним формама одушевљава и балетске уметнике и њихову публику. Основне особенопстиовог стила уметничке игре су строгост и прецизност играчких форми, израђен систем покрета, лепих и ефектних, у којима је све одређено и сврсисходно. Такав систем покрета има за циљда строгим и дисциплинованим увежбавањем оспособи тело извођача - балерина и играча - да буде складно обликовано и пластично и да постане врхунски инструмент који ће сам играч и кореограљф користити за исказивање балетских садржаја.

Крцко орашчић је балет у два чина и пет слика у првом чину и пет слика у другом чину. На сцени су обично сви ученици балетских школа.

Главна јуњакија Маша (у оригиналу или Клара у другим кореографским верзијама), спознаје класичну борбу добра и зла, као покретаче фантастичних догађаја и шареноликих дечијих емоција. Двојност мушких карактера, Краља мишева и Дрослемајера, асупрот дрвеном лутку Крцку Орашчићу и Принцу из бајке, као тама и светлост, исказује њену жељу за срећном љубављу и сигурност, коју пружа принчева лађа. У сну девојчице, простор њене собе се претвара у бојно поље или амбијенте далеких и егзотуичних земаља.

прва слика: Божићно вече. У божићној ноци испред куће Сталбаумових играју се деца и радују празнику и поклонима које им родитељи спремају да дочекају бројне пријатеље и родбину који долазе са својом децом

друга слика: У дому Сталбаумових домаћини дочекују госте, а веселој атмосфери највише доприносе раздрагана деца, која се највише радују доласку Досмајера, кума који прави најлепше играчке. Маша и Фриц деца Сталбаумових, обожавају свог кума, који забавља цецу необичним триковима и малим чаролијама. Испред окићене јелке кум поклања Маши необичну дрвену лутку, принца-војника из бајке, Крцка Орашчића. Маши се лутка веома допала и одмах ју је заволела али њен брат Фриц, врагплан отима лутку ломи је и нагони Машу на плач: Кум поправлја Крцка прослава се наставља и родитељи играју и веселе се као и сваког Божића изводеци традиционалне плесове. Гости потом одлазе.

трећа слика: Сан или јава Маша у својој соби наставља да се игра са Крцком и уморна заспи. Откуцава поноћ и са свих страна се одједном појављују мишеви, Маша је престрављена и покушава да их растера. помажу јој војници али мишеви под вођством свог краља још јаче нападају. У тој борби Маша ципелом гађа Краља мишева и све напасти побегну.

четврта слика: Принц из бајке. На Машино велико изненађење Крцко се од некада дрвеног лутка претвара у прелепог принца, и њих двоје крећу на чаробно путовање.

пета слика: Снежно краљевство. Са својим Принцом Маша се одједном нађе у чаробној белој шуми у краљевству белих пахуљица. Пахуље изводе свој плес, опчињавајући својом лепотом Маљшу и Принца који се прикључују плесу. Неком чаролијом појављује се кристална лађа у коју улази и одлазе на даље путовање.

прва слика: Велика победа: Кристална лађа језди над облацима и срећном пару приказује цео свет, али краљ мишева својом војском не одустаје и непркидно им је за петама.

друга слика: војска Крцка бива савладана и кум спашава ситуацију тако што Маши даје чудотворни орах који она баца међу мишеве, који се у страху разбеже и остаје само Крцко. Маша му креће у помоћ и одједном уместо лутке угледа лепог младића.

трећа слика: Прослава тријумфа: Уласком Маше и Принца у град слаткиша и двор који оживљава новим сјајем одушевљава млади пар. дворани се веселе доласку свог Принца и његове пелепе пратиље. На изванредну прославу њима у част долазе гости из целог света и изводе своје предивне игре из Шпаније, Арабије, Кине, Русије и Француске. Прослава се наставља се заједничким слављу у игри Валцер цвећа. Ту је и Дроселмајер, који је у сенци непрестано пратио њихово путовање. Позива Машу и Принца да заједно одиграју свој тријумфални дует.

четврта слика: Улица, Као обично Маша је у шетњи и на улици спази познато лице, младића. Остаје збуњена али усхићена јер њен сан постаје јава.

пета слика: Епилог, Соба. Мама завршава читање бајке. Да ли је некад свака мајка била Маша или је сан сваке девојчице да буде Маша остаје вчита тајна.^[7]

Крцко Орашчић је први пут изведен у позоришту Маријински у Санкт Петербургу 18. децембра 1892, у присуству руског цара Александра III. Балет је био добро прихваћен од стране публике, док су критичари приметили да су „акционе сцене, поготово битка мишева и војника, деловале слабо и досадно...“  Насупрот њима, велике сцене са ансамблом врло су добро оцењене: „апстрактне али лирске конструкције, уз музику велике снаге, тако постављене, носе ознаку талента Лава Иванова“.^[8]

На прој премјери балета на сцени су били сви ученици позоришне школе императорске трупе, а балет је тада добио нову традицију изласка малих извођача на сцену. Сви млади извођачи добили су од Чајковског по кутију бомбона.

Први пут је на премијери овог балета засвирала челеста, инструмент непознат у тадашњој Русији, минијатурни клавир који уместо струна има металне плочице. Желећи да публици приреди изненађење, Чајковски, који је лично овај инструмент донео из Париза, држао је то у тајности. У својој намери је и успео.императорске трупе, а балет је тада добио нову традицију изласка малих извођача на сцену.^[6]

У Америци, за New York City Ballet 1954, поставку овог балета урадио је Баланшин.^[6] После Баланшиновог спектакла „крцкоманија“ је захватила цео свет. Фантазију на новогодишњу тему постављали су на сценама разних земаља чувени кореографи попут Рудолфа Нурејева, Михаила Баришњикова, Мориса Бежара и Метјуа Борна.^[9]

У Народном позоришту у Београду је свита из Крцка Орашчића, под насловом Рскало, постављена као први самостални балет 1923. у кореографији зачетнице балета у Србији, Јелене Пољакове, примабалерине Маријинског театра у Санкт Петербургу. Каснију верзију је поставила Маргарита Фроман 1937, док је премијере Крцка Орашчића из 1978. и 1983. потписао Жарко Пребил.^[8] Последња премијера овог балета у Народном позоришту, под именом „Крцко Орашчић“ одржана је 18. марта 2014. године, у режији и кореографији Константина Костјукова.^[6]

Премјера у Новом Саду је била 23. децембар 2011, сцена „Јован Ђорђевић“. Кореограф и редитељ: Елдар Алијев (Eldar Aliev).^[10]

У класичном „Крцку Орашчићу“ има око 150 различитих костима. Цвеће, играчке, оловни војници, пахуље, виле, мишеви... Потребно је преко педесет људи иза сцене да би се обукла правамала „балетска армија”. Чак се и конфете броје у килограмима – за ефектан плес пахуљица потребно је бар двадесет килограма.^[9]

• Лутка Крцко Орашчић
• Крцкалица за орашасте плодове

• Историја балета Крцко Орашчић Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (10. децембар 2008)

Крцко Орашчић на Викимедијиној остави.