Ксавер Шандор Ђалски
Љубомир Бабић[1] (Гредице, 26. октобар 1854 — Гредице, 9. фебруар 1935), познатији под уметничким псеудонимом Ксавер Шандор Ђалски, био је хрватски и југословенски правник, политичар и књижевник.[1] Био је велики жупан Загребачке жупаније од 1909. до 1920.[1] БиографијаЈедан од најтипичнијих хрватских књижевника друге половине 19. и почетка 20. века, Ксавер Шандор Ђалски, правим крштеним[2] именом Љубомир Бабић, рођен је 26. октобра 1854. године у Гредицама[3] у Хрватском загорју, од оца загорског властелина Тита Бабића. Предикат Ђалски је преузео од ујака, племића Шандора Ђалског из места Псарјево, који је био присталица покрета хрватског препорода Људевита Гаја.[4] Касније ће то младом писцу Бабићу бити књижевни псеудоним, допуњен са Ксавер Шандор. Рођење у племићкој породици ће знатно утицати на избор његових књижевних тема. Јавља се у књижевности од 1884. године, објављујући у часопису "Вијенац" у Загребу. За роман "У ноћи" награђен је првом наградом.[5] У својим приповеткама "Под старим крововима“, „За материнску ријеч“ (слике из 1848) и „На рођеној груди“, он је не само хроничар, већ и осетљиви лирик, те истанчан и зрео уметник. До изражаја долази његов емоционални однос према природи и загорском ладању. Похађао је гимназију у Вараждину, а студије права у Загребу и Бечу. После студија права прихватио је државну службу, био управни чиновник. Али као патриота, због својих ставова био је од стране режима прогањан и пензионисан (пре времена). Био је активан међу хрватским правницима, биран за потпредседника хрватског Правничког друштва. Писао је под утицајем славног писца Тургењева; Ђалски је увео у хрватску књижевност "руски реализам"[6], који је унапредио нарочито новелистику. Код писца се разликују три стваралачка правца: патриотски, чисто уметнички и субјективни-лични. Тај трећи правац осветљава тајну његове душе; показује да је био опчињен мистичним спиритизмом и Шопенхауеровом филозофијом.[7] За време хрватско-српске коалиције, био је народни посланик у Хрватском сабору и делегат у Угарско-хрватском сабору у Пешти. Био је 1906. године Љуба Бабић Ђалски кандидат на листи "Здружене хрватске и српске опозиције" у Петрињи.[8] Изабран је тада у хрватски сабор, у његову "доњу кућу" (дом) као члан Хрватске напредне странке. На следећим изборима 1910. године, он у оквиру исте политичке групације учествује као кандидат у Јастребарском. Слови се тада за књижевника у Гредицама, властелинству крај Загреба.[9] По завршетку Прве југословенске изложбе у Београду 1904. године, хрватски новелист Љубомир Ђалски је добио Орден Св. Саве III реда.[10] Учествовао је као представник хрватског књижевног друштва, на састанку југословенских књижевника и новинара одржаном у Београду 6-8. новембра 1905. године.[11] Изабран је исте 1905. године за дописног члана Српске Краљевске академије у Београду.[12] Био је сарадник београдског "Српског књижевног гласника" (1906) и новосадског "Стражилова" (1887). Био је члан Матице словеначке у Љубљани и Матице српске у Новом Саду.[13] Српска књижевна задруга је објавила његово дело пре Првог светског рата.[14] Велики жупан Загребачке жупаније постао је 1917. године. После Првог светског рата је постао прво члан хрватског Народног вијећа, а потом и члан Народног представништва у Београду.[15] Изабран је за почасног грађанина града Загреба. Његову педесетогодишњицу књижевног рада обележили су достојно априла 1927. године Друштво хрватских књижевника и Хрватски ПЕН клуб у Загребу.[16] Одликован је 1927. године Орденом Св. Саве I реда као "књижевник из Загреба".[17] Живео је тај "Нестор хрватске књижевности" углавном на свом поседу са дворцем (замак)[18] у Гредицама[15] где је октобра 1934. године прославио осамдесет година живота.[19] Ту је и умро књижевник племићког рода почетком 1935. године. Ђалски се окушао и у многим другим темама и мотивима, обухвативши готово читаву друштвену проблематику својега доба. Написао је тако и оперу "Маричон".[20] Био је у друштву са Дежманом уредник хрватског листа "Вијенац", (од 1903) који је под њиховим упливом (модерниста) био знатно унапређен.[7] Остаје забиљежен као први критичар и уопште први хрватски писац који је покушао дати свеобухватну литерарну синтезу хрватског друштва у коме је живео. Књижевни радПредставник је најпознатијих приповедача у доба реализма. Називан је "Хомер Загорја", јер је на много начина осликао Хрватско Загорје.[21] Његова прва новела (лат. „Illustrissimus Battorych“) је штампана у Вијенцу 1884. Написао је књиге приповедака[15]:
Написао је и романе[15]:
Свој књижевни рад је штампао под насловом Сабрана дела Кс. Ш. Ђалског 1913. године.[15] Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
