Ксенија Зечевић

Ксенија Зечевић
Ксенија Зечевић
	Ксенија Зечевић, Фото: Мирослав Предојевић
Лични подаци
Датум рођења	16. фебруар 1956.
Место рођења	Задар, ФНР Југославија
Датум смрти	21. новембар 2006. (50 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Ксенија Зечевић (Задар, 16. фебруар 1956 — Београд, 21. новембар 2006) била је српска композиторка и пијанисткиња, позната по компоновању филмске и драмске музике, као и икона уметничког Београда осамдесетих година прошлог века.^[1]

Живот и рад

Рођена је од мајке Италијанке и оца Црногорца. Ксенијина мајка пореклом је из италијанске породице Гергета Боргези која се генерацијама опсесивно бавила музиком. Деда по мајци, који је као антифашиста убијен у логору Дахау, имао је обичај да окупи децу терајући их да у четири гласа певају хорске деонице из Вердијевих опера.^[1]

Дипломирала је и магистрирала на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду, у класи Олге Михајловић, а композицију је студирала у класи Енрика Јосифа. Почела је у најранијој младости да се бави музиком, а прве композиције написала је већ са пет година. Током своје каријере, најчешће је писала музику за филм, позориште и телевизију, а најзначајнији део опуса представљају вокално-инструментална и вокална дела, затим инструментална (Књига тајни,^[2] Соната за клавир, Сан за виолину) и камерна (Гудачки квартет, Свита за флауту и клавир). Тежила је стварању интегралног дела, а такве тежње изразила је у великим формама ораторијумског типа: Реквијему за крај 20. вијека, Концерту за клавир, хор и оркестар, Молитви за жртве бањичког логора, Кантати за стријељане у Крагујевцу, Триптиху, Праху, посебно у Реквијему за деду Фердинанда Гергету страдалом у нацистичком логору Дахау. Њено последње дело је Реквијем за Николу Теслу. Освојила је велики број награда и признања, а сарађивала је са највећим редитељима и позоришним кућама у земљи. Кратко време радила је као асистент на Факултету музичке уметности у Београду и као уметнички директор Позоришта на Теразијама.

Ксенија је касније себе обично дефинисала као неког ко је промашио цело столеће, и ко припада Вердијевој и Пучинијевој култури са краја 19. века, те да „никад није општила са Турцима“, као они који су допустили потпуни уплив исламског мелоса и разарање културног кода српског народа.

Своју музичку каријеру провела је у Београду, где је и умрла 21. новембра 2006. године.