Књига проповједникова

Књига проповједникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломунових, Псалтира и Пјесме над пјесмама, спада у мудросну, старозавјетну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.

На самом почетку ауторство се приписује Соломону (968. п. н. е. - 928. п. н. е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини III вијека прије хришћанске ере.

У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповједника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дјело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дјела отежава његову подијелу на посебне цјелине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу подјелу:

• Увод, 1, 1-3

• Први дио
  • Пролог: Досада 1, 4-4, 11
  • Четири облика разочарања:

1. Соломонов живот 1, 12-2, 26
2. Смртност 3
3. Појединац у друштву 4, 1-5, 8
4. Новац 5, 9-6, 12

• Други дио
  • Пролог: Смијех 7, 1-7
  • Четири облика разочарања:

1. Санкције 7, 8-8, 15
2. Љубав 8, 16-9, 10
3. Случај 9, 11-11, 6
4. Доб

• Епилог 12, 9-14

Размишљања Проповједника о испразности земаљских ужитака представљају посљедњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповједникова у том смислу слиједи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи рјешење које сам живот неће моћи да оспори. Проповједник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан. Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које слиједи после божанског суда.

• Црвени Змај (роман)

• Свето писмо, Старог и Новог завјета; Ђ. Даничић, Вук Стеф. Караџић; Југословенско библијско друштво; Београд
• Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987

• Књига проповедникова