Књижевни родови и врсте

Књижевни родови представљају категорију књижевног састава. Жанр могу одредити књижевне технике, тон, садржај, или чак (као у случају фантастике) дужина. Разлике између родова и врста су флексибилне и лабаво дефинисане, често са подгрупама.^[1] Разлике између жанрова и категорија су флексибилне и лабаво дефинисане, а чак се и правила која одређују жанрове мењају током времена и прилично су нестабилна.^[2]

Према начину књижевно-песничког стварања, уметничка књижевност се дели на три рода: лирику, епику и драму.^[3]^[4]

Лирика

Лирика обухвата краћа књижевна дела у стиховима у којима њихови аутори - песници, износе (описују, изражавају) своја осећања, виђења и схватања живота и света.^[5]^[6] Своја осећања, мисли и размишљања лирски песници исказују непосредно. Лирика се дели на следеће лирске врсте песама: елегије, описне песме, љубавне песме, социјалне песме, родољубиве песме, мисаоне песме, сатиричне песме, хумористичке песме.

Елегије^[7]^[8] су старе колико и поезија. Још је староримски песник Овидије написао чувену збирку елегија са Црног мора. Животна пролазност, губитак драгих бића, жал за младошћу и неостварене љубави су вечите теме и непресушни извори елегија. Елегије су писали многи песници: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Владислав Петковић Дис...
Описне (дескриптивне) песме су врсте лирских песама у којима песник слика природу и њене појаве. Субјективност при опису - сликању природе проистиче из песниковог односа према њој. Скоро да нема песника који није писао ову врсту поезије: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Војислав Илић, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић...
Љубавне песме^[9]^[10] су писали сви песници икада, јер је то најлепше и најплеменитије осећање које живо биће прожима. О срећи и патњи, о лепоти и младости, о нади и безнађу испевано је безброј стихова. У старом Риму о љубави су певали велики песници: Ктул, Проперције и Тибул, у средњем веку Петрарка и деспот Стефан Лазаревић, а у новије време Десанка Максимовић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Алекса Шантић, Јован Дучић...
Социјалне песме су опевани бројни социјални моменти: тежак живот људи, беда и сиромаштво и многе друге социјалне неправде. Писали су их: Алекса Шантић, Добриша Цесарић, Војислав Илић, Вељко Петровић, Оскар Давичо...
Родољубиве песме су према отаџбини и народу трајна инспирација за сваког правог песника. Разноврсни мотиви су обрађени у безброј песама, како претходних генерација песника наше и светске поезије, тако и наших савременика, као што су: Ђура Јакшић, Душан Васиљев, Десанка Максимовић, Милош Црњански, Добрица Ерић...
Мисаоне (рефлексивне) песме су оне лирске песме у којима су животне истине опеване са много емотивности и полета. Ове песме, својом садржином и песничким порукама, веома снажно утичу на читаоце, те због тога досежу висок домет најуверљивијег поетско-песничког садржаја. Ову врсту поезије су писали: Милан Ракић, Васко Попа, Миодраг Павловић...
Сатиричне песме су оне у којима песници критикују, исмејавају и извргавају руглу слабости појединца и друштва у целини (глупост, саможивост, кукавичлук, издају, искључивост, апсолутизам). Од старог Рима до данас испевано је много сатиричних песама. Неке од њих написали су: Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Војислав Илић...
Хумористичке песме за разлику од сатиричних имају за циљ да насмеју и развеселе, али и да поуче. Наши познати песници хумора и шала су: Бранко Ћопић, Душко Радовић, Влада Булатовић, Миле Станковић...

Епикa

За разлику од лирике, епика приповеда и описује.^[11] Приповеда о подвизима и доживљајима, описује догађаје, људе и пределе. Епска дела имају богату и сложену фабулу: следе животне путеве јунака који су често замршени и пуни успона и падова. Епику чине дела у стиховима и прози: еп (спев), поема, роман, приповетка, новела, цртица, афоризам и остале прозне врсте.

Еп (спев), епско уметничко дело у стиху.^[12]^[13] Приповедање у епу тече постепено и сликовито. Због обимности, због епске експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет су етапе кроз које се одвија догађај. У старогрчкој књижевности познати епови су Илијада и Одисеја,^[14]^[15]^[16] у индијској Махабхарата и Рамајана, а такође су их писали и песници средњег века: Иван Гундулић, Иван Мажуранић...
Поема спада у епско-лирску поезију, јер се у њој опевају догађаји и осећања, односно и епски и лирски елементи. У нашој поезији поеме су писали: Иван Горан Ковачић, Скендер Куленовић, Славко Вукосављевић, Оскар Давичо, а у светској: Џорџ Гордон Бајрон, Александар Сергејевич Пушкин, Шандор Петефи...
Роман се појавио још у старом веку, грчкој књижевности, а име је добио у средњем веку. Обрађује најразличитије теме. У њему се сусрећу различити карактери и сликају многе животне прилике. Захваљујући његовој обимности и отворености према животу у свету, пружа много података о људима и времену које описује. Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и научно-фантастични, пустоловни, криминалистички, историјски и легендарни, хумористички, публицистички и сатирични. Најпознатији романописци светске и наше књижевности су: Виктор Иго, Мигел Сервантес, Оноре де Балзак, Томас Ман, Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Милорад Павић, Данко Поповић, Александар Тишма...
Приповетка је епско дело мањег обима. У приповеци се прича о једном догађају (доживљају) из живота главног јунака. Радња је у њој динамична, приповедање је сажето, збијено, а композиција веома језгровита и чврста. Приповетка може бити веома разноврсна: авантуристичка, социјална, сеоска, градска, ратна, фантастична, сатирична, сентиментална, романтична, реалистична... Само неки од писаца приповедака су: Иво Андрић, Бора Станковић, Симо Матавуљ, Данило Киш, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Данко Поповић...
Новела се међу прозним и епским делима налази између приповетке и романа, и то више по својој структури уметничког обликовања, него по дужини. У новели се на сажет, јасан и занимљив начин, и јединственој композиционој целини, приповедају разни догађаји из живота људи. Оснивач новеле је Италијан Ђовани Бокачо, а писали су је и Француз Гиј де Мопасан, Руси Антон Павлович Чехов и Максим Горки, Немац Томас Ман. Од наших новелиста најпознатији су: Симо Матавуљ, Лаза Лазаревић, Иво Андрић...
Цртица је кратка прича у којој књижевник веома сажето обрађује одређене теме из живота људи (мисли и расположења, живот и искуства). Цртице су писали: Иван Цанкар, Влада Булатовић...
Афоризам је кратка и духовита изрека која садржи само једну мисао о човеку и свету у којем живи. Најпознатији афористичари су: Станислав Лец, Влада Булатовић, Милован Витезовић, Милован Илић Минимакс, Миодраг Тодоровић...
Остале прозне врсте
- Путопис. Опис људи, предела и места кроз која књижевни стваралац путује и изношење утисака и размишљања о ономе што се видело и чуло на том путу. Познати путописци су: Љуба Ненадовић, Растко Петровић, Исидора Секулић...
- Биографија и аутобиографија. Књижевно дело у коме књижевни стваралац описује живот значајне личности зове се биографија - Свети Сава, биографија свога оца Стефана Немање, а када описује сопствени живот, тада се назива аутобиографија - Бранислав Нушић...
- Дневник је књижевна врста у којој се воде дневни догађаји, са обележеним данима и датумима, било да се то води за себе или за неку значајнију личност. Неки писци дневника су: Владимир Назор, Владимир Дедијер...
- Мемоаре пишу познати појединци да би отели од заборава сећање од људи са којима су се сретали и догађаје у којима су учествовали. У књижевности су познати мемоари које су написали: Прота Матеја Ненадовић, Винстон Черчил, Франсоа Митеран...

Референце

^ Todorov, Tzvetan; Howard, Richard (1976). „The Fantastic: A Structural Approach to a Literary Genre”. The Slavic and East European Journal. 20 (2): 186—189. JSTOR 305826. doi:10.2307/305826.
^ Pavel, Thomas (2003). „Literary Genres as Norms and Good Habits”. New Literary History. The Johns Hopkins University Press. 34 (2): 201—210. JSTOR 20057776. S2CID 144429849. doi:10.1353/nlh.2003.0021.
^ Banham, Martin,, ур. (1998). The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-43437-8.
^ Baumer, Rachel Van M.; James R. Brandon,, ур. (1993). Sanskrit Theatre in Performance. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0772-3.
^ Scott, Clive (1990). Vers Libre: The emergence of free verse in France, 1886–1914. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 9780198151593.
^ Miller, Andrew (1996). Greek Lyric: An anthology in translation. Indianapolis, IN: Hackett Publishing. стр. xii ff. ISBN 978-087220291-7.
^ Weisman, Karen, ур. (2010). The Oxford Handbook of the Elegy. Oxford handbooks of literature. Oxford University Press. ISBN 9780199228133. doi:10.1093/oxfordhb/9780199228133.001.0001. „For all of its pervasiveness, however, the 'elegy' remains remarkably ill-defined: sometimes used as a catch-all to denominate texts of a somber or pessimistic tone, sometimes as a marker for textual monumentalizing, and sometimes strictly as a sign of a lament for the dead.”
^ Klinck, Anne L. (1984). „The Old English Elegy as a Genre”. ESC: English Studies in Canada. 10 (2): 129—140. ISSN 1913-4835. S2CID 166884982. doi:10.1353/esc.1984.0016.
^ „Best List of Love Songs 2013”. Free Celebrity News. Архивирано из оригинала 2014-01-11. г.
^ David, Tung. „Top 10 Love Songs: Express Your Emotions With These Melodies”. ringdd.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-19.
^ Meyer, Michael (2005). The Bedford Introduction to Literature. Bedford: St. Martin's. стр. 2128. ISBN 0-312-41242-8.
^ Michael Meyer (2005). The Bedford Introduction to Literature. Bedford: St. Martin's Press. стр. 21–28. ISBN 0-312-41242-8.
^ Lawall, Sarah N.; Mack, Maynard, ур. (1999). Norton Anthology of World Masterpieces: The Western Tradition. 1 (7 изд.). New York, NY: W.W. Norton. стр. 10–11. ISBN 978-0-393-97289-4.
^ Lochtefeld, James G. (2002). The Illustrated Encyclopedia of Hinduism. A—M. The Rosen Publishing Group. стр. 399. ISBN 978-0-8239-3179-8.
^ Sharma, T.R.S.; Gaur, June; Akademi, Sahitya (2000). Ancient Indian Literature: An anthology. New Delhi, IN: Sahitya Akademi. стр. 137. ISBN 978-81-260-0794-3.
^ Spodek, Howard; Richard Mason (2006). The World's History. New Jersey: Pearson Education. стр. 224. ISBN 0-13-177318-6.

Литература

Bakhtin, Mikhail M. (1983). „Epic and Novel”. Ур.: Holquist, Michael. The Dialogic Imagination: Four Essays. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71527-1.
Derrida, Jacques; Ronell, Avital (јесен 1980). „On Narrative: The Law of Genre” (PDF). Critical Inquiry. The University of Chicago Press. 7 (1): 55—81.
Dorst, John D. (1983). „Neck-Riddle as a Dialogue off Genres: Applying Bakhtin's Genre Theory”. Journal of American Folklore. 96 (382): 413—433. JSTOR 540982. doi:10.2307/540982.
Frye, Northrup (2015) [1957]. Anatomy of Criticism. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6690-8.
Cornel Heinsdorff (2003). Christus, Nikodemus und die Samaritanerin bei Juvencus. Mit einem Anhang zur lateinischen Evangelienvorlage. ISBN 3-11-017851-6. . Untersuchungen zur antiken Literatur und Geschichte 67, Berlin/New York. .
Jansen, Jan; J Henk M.J. Maier,, ур. (2004). Epic Adventures: Heroic Narrative in the Oral Performance Traditions of Four Continents. Literatur: Forschung und Wissenschaft, 3. . LIT Verlag.
Parrander, Patrick (1980). „Science Fiction as Epic”. Science Fiction: Its Criticism and Teaching. London: Methuen. стр. 88—105. ISBN 978-0-416-71400-5.
Tillyard, E.M.W. (1966) [1954]. The English Epic and Its Background. New York: Oxford UP.
Wilkie, Brian (1965). Romantic Poets and Epic Tradition. University of Wisconsin Press.
Buker, Derek M. (2002). „The Long and Longer of It: Epic Fantasy”. The Science Fiction and Fantasy Readers' Advisory. ALA Editions. стр. 118. ISBN 978-0-8389-0831-0.
Corrigan, Timothy (2012). The Film Experience: An Introduction. Macmillan. стр. 329. ISBN 978-0-312-68170-8.
Dolansky, Shawna (2019). „Gilgamesh and the Bible”. Bible Odyssey. Society of Biblical Literature. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 24. 1. 2020.
Burgoyne, Robert (2011). The Epic Film. Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-92747-2.
Santas, Constantine (2008). „Table of Contents”. The Epic in Film: From Myth to Blockbuster. Rowman & Littlefield. стр. v. ISBN 978-0-7425-5529-7.
Bevington, David M. (1962). From. Mankind to Marlowe: Growth of Structure in the Popular Drama of Tudor England. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Bhatta, S. Krishna (1987). Indian English Drama: A Critical Study. New Delhi: Sterling.
Brandon, James R. 1981. Introduction. In Baumer and Brandon (1981, xvii–xx).
Brandon, James R.,, ур. (1997). The Cambridge Guide to Asian Theatre.'. ISBN 978-0-521-58822-5. . 2nd, rev. ed. Cambridge: Cambridge UP. .
Brockett, Oscar G.; Franklin J. Hildy. (2003). History of the Theatre. ISBN 0-205-41050-2. . Ninth edition, International edition. Boston: Allyn and Bacon. .
Brown, Andrew (1998). „Ancient Greece.”. The Cambridge Guide to Theatre. ISBN 0-521-43437-8. . Ed. Martin Banham. Cambridge: Cambridge UP. 441–447. .
Burt, Daniel S (2008). The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. ISBN 978-0-8160-6073-3. . Facts on File ser. New York: Facts on File/Infobase.
Callery, Dympha. (2001). Through the Body: A Practical Guide to Physical Theatre. London: Nick Hern. ISBN 1-854-59630-6. .
Carlson, Marvin. (1993). Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. ISBN 978-0-8014-8154-3. . Expanded ed. Ithaca and London: Cornell University Press. .
Cartledge, Paul. 1997. "'Deep Plays': Theatre as Process in Greek Civic Life." In Easterling (1997c, 3–35).
Chakraborty, Kaustav,, ур. (2011). Indian English Drama. New Delhi: PHI Learning.
Deshpande, G. P.,, ур. (2000). Modern Indian Drama: An Anthology. New Delhi: Sahitya Akedemi.
Goody, Jack (1987). The Interface Between the Written and the Oral. Cambridge University Press. стр. 110–121. ISBN 978-0-521-33794-6.
Harmon, William; Holman, C. Hugh (1999). A Handbook to Literature (8th изд.). Prentice Hall.
Daṇḍin (1924). Kāvyādarśa of Daṇḍin. Sanskrit text and English translation. Превод: Belvalkar, S.K. Poona. 1.15–19.
Ingalls, D.H.H. Sr. (1945). „Sanskrit poetry and Sanskrit poetics”. An Anthology of Sanskrit Court Poetry: Vidyākara's Subhāṣitaratnakoṣa. Harvard University Press. Introduction pp 33–35. ISBN 978-0-674-78865-7.
Kisak, Paul F. (19. 5. 2016). Epic Literature: " The Grand & Heroic Genre of Literature " (1st изд.). CreateSpace Publishing. ISBN 978-1533354457.
Battles, Paul (2014). „Toward a theory of Old English poetic genres: Epic, elegy, wisdom poetry, and the "traditional opening"”. Studies in Philosophy. 111 (1): 1—34. S2CID 161613381. doi:10.1353/sip.2014.0001.
Quint, David (пролеће 2007). „Milton's Book of Numbers: Book 1 of Paradise Lost and its catalogue”. International Journal of the Classical Tradition. 13 (4): 528—549. JSTOR 30222176. S2CID 161875103. doi:10.1007/bf02923024.
Perkell, Christine, ур. (1999). Reading Vergil's Aeneid: An interpretative guide. Oklahoma Series in Classical Culture. 23. University of Oklahoma Press. стр. 190—194. ISBN 978-0-8061-3139-9. Архивирано из оригинала 10. 05. 2017. г. Приступљено 24. 02. 2024.
Gaertner, Jan Felix (2001). „The Homeric catalogues and their function in epic narrative”. Hermes. 129 (3): 298—305. JSTOR 4477439.
Kramer, Samuel Noah (1963). The Sumerians: Their history, culture, and character. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-45238-8.
„Hexameter”. Encyclopædia Britannica. poetry.
Darasz, Wiktor Jarosław (2003). „Trzynastozgłoskowiec”. Mały przewodnik po wierszu polskim (на језику: Polish). Kraków.
Meyer, David (27. 11. 2013). Early Tahitian Poetics. Walter de Gruyter. ISBN 978-1-61451-375-9.
Seton-Watson, R.W. (2012-10-06). „The Spirit of the Serb”. Britić (britic.co.uk).
Kuusi, Matti; Bosley, Keith; Branch, Michael, ур. (1977). Finnish Folk Poetry: Epic: An Anthology in Finnish and English. Finnish Literature Society. ISBN 951-717-087-4.
Connelly, Bridget (1986). Arab folk epic and identity. Internet Archive. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05536-0.
Honko, Lauri (2002). The Kalevala and the World's Traditional Epics (на језику: енглески). Finnish Literature Society. ISBN 978-951-746-422-2.
Barber, Karin (2007). The Anthropology of Texts, Persons and Publics. New Departures in Anthropology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83787-3.
Mair, Victor H.; Bender, Mark, ур. (мај 2011). The Columbia Anthology of Chinese Folk and Popular Literature. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-52673-9.