Лавослав Ружичка
Лавослав (Леополд) Ружичка (Вуковар, 13. септембар 1887 — Мамерн, 26. септембар 1976) био је југословенско-швајцарски научник, чешког порекла. Носилац је осам почасних доктората — четири за науку, два за медицину, и по једног за природне науке и право. Године 1939. године постао је добитник Нобелове награде за хемију. Младост и образовање Ружичка је рођен 1887. године у Вуковару (у то време део Аустроугарске). Потиче из сељачко-занатлијске породице чешког порекла.[1] Похађао је гимназију у Осијеку. По завршетку гимназије определио се за технику. Уписао је хемију, вероватно због тога што се надао послу у тада новоотвореној рафинерији шећера у Осијеку. Због тешке свакодневице и политичке нестабилности, одлази на Високу техничку школу у Карлсруеу у Немачку. Био је добар студент у подручјима које је волео и за које је мислио да ће му бити потребни у будућности, као нпр. органска хемија. Тамо је Ружичка успоставио успешну сарадњу с Херманом Штаудингером. Радећи с њим 1910. године добија диплому и са Шаудингером одлази у Цирих и постаје његов асистент. Рад и истраживањеРужичкини први радови били су из подручја природних спојева. Цео свој живот остао је на том подручју. Проучавао је структуре активних компонената биљке Pyrethrum cinerariifolium далматинског бухача. Радећи, дошао је у додир са хемијом тарпена — веома интересантног за индустрију парфема. Намеравао је започети самостална истраживања, и успоставио је успешну и продуктивну сарадњу са компанијом у Женеви. Године 1916 — 1917. добија подршку највећег светског произвођача парфема Харман & Рајмер из Холзминдена у Немачкој. Због знања из подручја тарпена, 1918. године постаје ванредни професор, а 1923. и почасни професор на ETH-у универзитета у Цириху. Београдске општинске новине су 1940. године писале да "наш земљак" Ружичка, који је добио тада Нобелову награду, није могао да добије место на Универзитетима у Загребу и Београду.[2] Године 1921. Ружичка се придружује женевским произвођачима парфема. Радећи тамо стиче финансијску стабилност, и из Цириха одлази у Базел. Године 1927. постаје професор органске хемије на универзитету у Утрехту у Низоземској. Тамо остаје три године, а касније се поново враћа у Швајцарску, где постаје водећи стручњак на подручју хемијске индустрије. Поново је у Цириху, на "ETH"-у и постаје професор органске хемије и почиње најплодније раздобље своје каријере. Проширује подручја својих истраживања, додајући хемији тарпен и стероиде. Након успешне синтезе полних хормона (андростерона и тестостерона), његова лабораторија постаје водећа на пољу органске хемије. Године 1939. осваја заједно са Адолфом Бутендандом Нобелову награду за хемију.[3] За време Другог светског рата, неки од његових најбољих сарадника одлазе, но Ружичка доводи у своју лабораторију нове, младе и обећавајуће научнике, међу којима је и Владимира Прелога. Окренуо се проучавању нових подручја: биохемије; проблемима еволуције и настанка живота, а посебно биогенезе тарпена. Године 1957. Ружичка одлази у пензију, и своју лабораторију оставља Владимиру Прелогу. Ружичка се значајно посветио проблемима едукације. Инсистирао је на бољој организацији академског образовања и научног рада у СФРЈ, те је успоставио Швајцарско-југословенско друштво. Такође је постао и почасни члан тадашње Југословенске академије наука и уметности у Загребу. У Швајцарској је основана награда „Ружичка“ за младе научнике који раде у Швајцарској. У родном Вуковару је њему у част отворен музеј (1977) који је уништен 1991. године. Одабране награде
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
