Лирско-епска поезијаЛирско-епске песме или како их је Вук Караџић назвао песме "на међи", су врста песама које у себи имају елементе и епских и лирских песама. Вршећи класификацију народне књижевности Вук Караџић је утврдио да има песама које су на међи између лирских и епских. Оне увек опевају неко осећање, па су садржајно ближе лирским песмама.[1] Али, постоји развијена радња, главни јунак, епизодне личности и врло јако субјективно осећање ствараоца. По тим особинама личе на епске песме. Дуже су од лирских песама, а догађаји су описани врло осећајно. Теме тих песама су најчешће љубав или мржња везане за породични живот.[2] Емотивно и епско тј. наративно даје посебно својство овим песмама које ће и условити њихов назив: епско-лирске или лирско-епске песме.[3] ПоделаПрема ствараоцима, лирско-епске песме деле се на:
Према теми и идеји, лирско-епске песме деле се на:
БаладеБаладе су настале у Француској, Шпанији и Енглеској. По својој структури ближе су епским песмама. Могу бити и народне и уметничке. У почетку свога развоја баладе су се певале уз игру, а касније су се развиле у самосталну песму са лирско-епском садржином. Балада је у ствари песничка приповетка која, сликајући неки трагичан догађај, изазива у нама лирска расположења. У средишту њиховог певања је обично породични живот, неки трагичан догађај из тог живота који прекида љубав, срећу, породичну идилу. Битне одлике баладе као епско-лирске врсте
Најпознатије баладе у српској књижевности су: Хасанагиница, Предраг и Ненад, Женидба Милића барјактара и Смрт Омера и Мериме. Уметничке баладе стварали су Јован Јовановић Змај (Три хајдука), Лаза Костић (Минадир), Станко Враз (Бура), Милорад Митровић (Дон Рамиро), Антон Ашкерц (Мејник) и други. РомансеНајвише су се неговале у Шпанији, а одатле су се рашириле и у друге земље Европе. Назив потиче од шпанске речи romanza, што значи „песма о јунаку”. Романсе су ближе лирским песмама, а осећања варирају од радости и чежње до туге. Основни мотиви у романсама су: љубав, растанци, породични односи. Могу бити и народне и уметничке. Битне одлике романси као епско-лирске врсте:
Као што су разноврсне по опеваним осећањима (радост, чежња, устрепталост, туга, неизвесност, бол), романсе су исто тако разноврсне и по својој тематици. Поред љубавног мотива, који је у овој врсти доминантан, народни певач се често инспирисао и породичним, социјалним и патриотским темама. Познате романсе у српској књижевности су: Стојан и Љиљана, Биљана платно белеше, Драга кошуљу прала, Да би наши стари знали и друге. Битне одлике уметничких романси:
Уметничке романсе стварали су Војислав Илић (Љубавна трка), Милорад Митровић (Папучица) и други. ПоемеПоема може бити само уметничка. То је епска песма, али са лирским моментима. Сврстана је у лирско-епску поезију јер се у њој опевају и догађаји и осећања, тј. и епски и лирски елементи. У поемама истовремено постоји ток епског причања, јака лична расположења и размишљања. Зато су поеме богате сликарским и музичким моментима. У композицији поеме налази се више певања. Поеме су писали Славко Вукосављевић (Кадињача), Иван Горан Ковачић (Јама), Оскар Давичо (Зрењанин), Скендер Куленовић (Стојанка мајка Кнежопољка) и други. Види јошРеференце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia