Лојалисти (Америчка револуција)

Лојалисти су били северноамерички колонијалисти који су у Америчком рату за независност остали верни британској круни.^[1] Још су називани и краљеви људи и ројалисти. Они лојалисти који су се из Америке одселили у Канаду назвали су се Уједињено Царство Лојалиста. Њихови северноамерички супарници су били Патриоти, амерички колонисти који су подупирали револуцију. Многи историчари говоре да је број лојалиста у Америци био око 100.000 што би испало 5% тадашњег америчког становништва.

Лојалисти у доба рата

Од 4. јула 1776. Патриоти су контролисали целу територију и становништво свих 13 колонија које су се одвојиле од британске власти. Џорџ Вашингтон је рекао да нема места за показивање лојалности старој власти и да су сви Американци дужни бити патриоти.

Међутим Британци су се вратили у септембру 1776. и освојили Њујорк и Лонг Ајленд који су држали у свом власништву до 1783. Мало по мало Британци и лојалисти су почели контролисати градове као нпр. Бостон (1775-76), Филаделфију (1777) Савану (1778-83) и Чарлстон (1780-82). Додуше 90 посто људи тада живело је изван градова, па је то био разлог зашто су Патриоти имали 85-90% људи на својој страни.^[1]

Американци су сменили све лојалистичке гувернере и нису допуштали да направе властиту владу.

Лојализам у Канади

У Канади су амерички агенти били активни, посебно Џон Браун заједно са канадско-америчким трговцем Томасом Вокером. Током зиме 1774-75. Џон Браун је скупио доста људи који су се придружили Континенталном конгресу. Но на другу страну проблем је био у осталима (већини) који се нису хтијели придружити британској војсци коју су Британци основали због америчке инвазије на Канаду него су остали неутрални.

Само се мањина придружила лојалистима, отприлике 1500 војника лојалиста се борило за краља у Монтреалу. У регији јужно од Монтреала окупираној од стране Американаца становнци су подржавали Американце па им се у великом броју и придружили.

Црни лојалисти и робови

У 1775. британски гувернер Вирџинији Данмор је позвао све робове патриотских власника да побегну и да се придруже његовој војсци. Њих 3000 је тако и учинило. Црни лојалисти борили су се једну битку под мотом: „слобода робовима“. Након те њихове прве а и задње битке пола њих је поумирало од болести у британским камповима.

Око 5000 црнаца је учествовало у побуњеничкој војсци. Црни робови који би борили у побуњеничкој војсци су често били ослобађани и то их је подстакнуло да се све више јављају у локалне милиције колонија у којима живе. Врло мало слободних црнаца је отишао у лојалисте.

Када је рат завршио лојалисти су узели отприлике 75.000 до 100.000 слободних робова и одвели их са собом. Одвођени су у друге британске колоније у Западној Индији и Јамајци где су поново заробљавани и искориштавани од стране Британаца.

Литература

Bailyn, Bernard. The Contagion of Liberty. In The Ideological Origins of the American Revolution, enlarged edition, 230-319. (1992).
Bailyn, Bernard (1974). The Ordeal of Thomas Hutchinson: Loyalism and the Destruction of the First British Empire. . full scale biography of the most prominent Loyalist
Bradley, James E (1974). „The Reprieve of a Loyalist: Count Rumford's Invitation Home.”. New England Quarterly. 47 (3): 368—385. ISSN 0028-4866. JSTOR 364377. doi:10.2307/364377. in Jstor
Brown, Wallace. The King's Friends: The Composition and Motives of the American Loyalist Claimants (1966).
Calhoon, Robert M. "Loyalism and neutrality" in Jack P. Greene and J.R. Pole, eds., The Blackwell Encyclopedia of the American Revolution (1991)
Calhoon, Robert M. The Loyalists in Revolutionary America, 1766-1781 (1973), the most detailed study
Robert M. Calhoon, Timothy M. Barnes and George A. Rawlyk, eds. Loyalists and Community in North America (1994).
Jensen, Merrill; The New Nation: A History of the United States during the Confederation, 1781-1789 1950; detailed discussion of return of Loyalists, popular anger at their retrurn; repeal of wartime laws against them
Kermes, Stephanie (2002). „'I Wish for Nothing More Ardent upon Earth, than to See My Friends and Country Again': The Return of Massachusetts Loyalists.”. Historical Journal of Massachusetts. 30 (1): 30—49. ISSN 0276-8313.
Kerber, Linda (1997). Women of the Republic: Intellect and Ideology in Revolutionary America. UniversityN.Carolina P. ISBN 978-0-8078-4632-2. .
Knowles, Norman (1997). Inventing the Loyalists: The Ontario Loyalist Tradition and the Creation of Usable Pasts. . explores the identities and loyalties of those who removed to Canada.
Lohrenz, Otto (1998). „The Advantage of Rank and Status: Thomas Price, a Loyalist Parson of Revolutionary Virginia.”. The Historian. 60 (3): 561—578. doi:10.1111/j.1540-6563.1998.tb01407.x. +. online
Moore, Christopher. The Loyalist: Revolution Exile Settlement. Toronto: McClelland and Stewart, (1994).
Mason, Keith. “The American Loyalist Diaspora and the Reconfiguration of the British Atlantic World.” In Empire and Nation: The American Revolution and the Atlantic World, ed. Eliga H. Gould and Peter S. Onuf (2005).
Nelson, William H (1961). The American Tory. Oxford University Press.
Norton, Mary Beth. Liberty's Daughters: The Revolutionary Experience of American Women, 1750-1800 (1996)
Peck, Epaphroditus (1934). The Loyalists of Connecticut. New Haven, Conn.: Yale University Press.
Potter, Janice (1983). The Liberty We Seek: Loyalist Ideology in Colonial New York and Massachusetts. ISBN 978-0-674-53026-3. .
Quarles, Benjamin; Black Mosaic: Essays in Afro-American History and Historiography University of Massachusetts Press. (1988)
Smith, Paul H (1968). „The American Loyalists: Notes on Their Organization and Numerical Strength”. William and Mary Quarterly. 25 (2): 259—77. JSTOR 1919095. doi:10.2307/1919095.
Van Tyne, Claude Halstead (1902). The Loyalists in the American Revolution. Macmillan & Co. .
Mason Wade (1955). The French Canadians: 1760-1945. . 2 vol.