Магнус IV Шведски (1316 - 1. децембар 1374, Бормафјорден) је био краљ Шведске и Норвешке (1319—1363) из династије Бјалбо, тј. Фолкунг.
Краљ Норвешке
Магнус је од свог деде, норвешког краља Хокона V, наследио норвешку круну. Пошто је у суседству била са јачом државом него што је била сама и државом од које је зависила у снабдевању житом, Норвешка се покорила Шведској и тако је почела прва историјска персонална унија Шведске и Норвешке. Унија Норвешке и Шведске одржала се током већег дела XIV в. (1319—1371 г.), не вршећи, уосталом, приметни утицај на уређење Норвешке, која је сачувала своје старо право и политичку организацију.[тражи се извор]
Слаба централна власт
У Шведској за време његове владавине јача феудална аристократија, која фактички и управља земљом, потискујући његову власт. Настојао да се ослони на ниже племство, на грађане и на слободне сељаке, али без успеха. Утицај феудалне аристократије и даље је растао. Власт је све више прелазила на државни савет, који су чинили представници више аристократије.
Претендент за Дански престо
Године 1322. умро је дански краљ Кристоф, а Дански престо је осам година био упражњен и Магнус је наравно то искористио и освојио део Данске територије и те територије су изгубљене тек после Магнусовог збацивања с престола.[тражи се извор]
Пад с власти
Магнусова спољна политика, усмерена против Новгорода, била је неуспешна и није му донела ништа друго сем дугова. Он је узимао зајмове и од папа, и пошто их није вратио, био је искључен из цркве. Аристократија, незадовољна њиме, више пута је дизала устанке против њега и, најзад, га је збацила 1363. г. На престо је био изабран Албрехт, син мекленбуршког војводе.
.jpg)
