Максвел монтес

Максвел монтес
	; Рарадрски снимак Максвелове планине
Основни подаци
Планета	Венера
Врста објекта	планински венац
Пречник	797 км
Дужина	853 км
Ширина	700 км
Висина	~11.000 м
Епоним	Џејмс Клерк Максвел

Максвел монтес или Максвелове планине прадстављају један од највећих планинских ланаца на површини планете Венере. Налази се на координатама 65,2° северно и 3,3° источно (планетоцентрични координатни систем +Е 0-360).

Налази се на северном континенту Иштар тера и са апсолутном висином од приближно 11.000 метара највиша је планина на Венери.^[1]^[2] У односу на суседну висораван Лакшми планум издиже се око 6.400 метара. Овај масивни планински ланац протеже се дужином од око 853 км, и има максималну ширину од 700 км. Западни обронци лана су знатно стрмији у односу на источне који се постепено спуштају ка нижим подручјима.^[3] Захваљујући својој висини ово је подручје са најнижим температурама на површини Венере (у просеку око 380 °C) и са најмањим вредностима атмосферског притиска (око 45 бара).^[4]^[5]

Планински ланац је име добио према шкотском физичару и математичару Џејмсу Клерку Максвелу (1831—1879) који је радећи на радио таласима омочио стварање модерних радара, а име планине је 1979. усвојила Међународна астрономска унија.^[6]^[7]

Ово је једини објекат на површини Венере поред области Алфа и Бета који не носи имена базирана на женским божанствима или познатим женама.

Види још

Венера

Референце

^ „Pioneer Venus 1, Orbiter and Multiprobe spacecraft”. NASA. Архивирано из оригинала 28. 10. 2009. г. Приступљено 11. 06. 2009.
^ Jones, Tom; Stofan, Ellen (2008). Planetology : Unlocking the secrets of the solar system. Washington, D.C.: National Geographic Society. стр. 74. ISBN 978-1-4262-0121-9.
^ „PIA00149: Venus - Maxwell Montes and Cleopatra Crater”. NASA Planetary Photojournal. Приступљено 11. 06. 2009.
^ Basilevsky A. T.; Head J. W. (2003). „The surface of Venus”. Reports on Progress in Physics. 66 (10): 1699—1734. Bibcode:2003RPPh...66.1699B. doi:10.1088/0034-4885/66/10/R04.
^ McGill G. E.; Stofan E. R.; Smrekar S. E. (2010). „Venus tectonics”. Ур.: T. R. Watters; R. A. Schultz. Planetary Tectonics. Cambridge University Press. стр. 81—120. ISBN 978-0-521-76573-2.
^ Butrica, Andrew J., SP-4218 To See the Unseen, Chapter 6: Pioneering on Venus and Mars, NASA, 1996
^ „EXTREME Space Venus”. NASA. Архивирано из оригинала 05. 06. 2009. г. Приступљено 11. 06. 2009.

Литература

McGill G. E.; Stofan E. R.; Smrekar S. E. (2010). „Venus tectonics”. Ур.: T. R. Watters; R. A. Schultz. Planetary Tectonics. Cambridge University Press. стр. 81—120. ISBN 978-0-521-76573-2.
Jones, Tom; Stofan, Ellen (2008). Planetology : Unlocking the secrets of the solar system. Washington, D.C.: National Geographic Society. стр. 74. ISBN 978-1-4262-0121-9.

Спољашње везе

Planetary Names: Mons, montes: Maxwell Montes on Venus. International Astronomical Union (IAU) Working Group for Planetary System Nomenclature (WGPSN).