Малајски устанак или Малајска ванредна ситуација, позната и као Антибритански национално-ослободилачки рат[1](1948–1960), био је герилски рат који се водио у британској Малаји између комунистичких бораца за независност Малајске националне ослободилачке армије (МНЛА) и војних снага[2] Федерације Малаје, Британске империје и Комонвелта. Комунисти су се борили да освоје независност Малаје од Британске империје и да успоставе социјалистичку економију, док су се Малајска федерација и снаге Комонвелта бориле за борбу против комунизма и заштиту британских економских и колонијалних интереса.[3][4][5] Многи писци верују да су термин „Хитна ситуација“ изабрали Британци зато што осигуравачи са седиштем у Лондону не би исплатили у случајевима грађанских ратова.[6]
17. јуна 1948. Британија је прогласила ванредно стање у Малаји након напада на плантаже,[7] који су заузврат били осветнички напади за убиство левичарских активиста.[8] Лидер Малајске комунистичке партије (МЦП) Чин Пенг и његови савезници побегли су у џунглу и формирали МНЛА да би водили рат за национално ослобођење против британске колонијалне власти. Многи борци МНЛА били су ветерани Малајске народне антијапанске армије (МПАЈА), комунистичке герилске војске коју су Британци претходно обучавали, наоружани и финансирали за борбу против Јапана током Другог светског рата.[9] Комунисти су добили подршку великог броја цивила, углавном оних из кинеске заједнице.[10] Поред тога, између 200-400 јапанских војника стационираних у Малаји током Другог светског рата придружило се комунистичкој герили.[11]
Након успостављања низа база у џунгли, МНЛА је почела упадати у британску колонијалну полицију и војне објекте. МНЛА је напала руднике, плантаже и возове како би стекла независност Малаје сломом британске окупације. Британци су покушали да изгладњују МНЛА користећи политику спаљене земље кроз рационализацију хране, убијање стоке и прскање хербицида Ејџент Оранџ из ваздуха.[17] Британски покушаји да поразе комунисте укључивали су вансудска убиства ненаоружаних сељана, што је кршење Женевских конвенција.[18] Најзлогласнији пример је масакр Батанг Кали, који је штампа назвала британским Ми Лајом.[23] Бригсов план је присилно преселио 400.000 до милион цивила у концентрационе логоре, које су Британци назвали „нова села“.[24][25][26] Многе домородачке заједнице Оранг Аслија такође су биле мета интернације јер су Британци веровали да подржавају комунисте.[27][28] Веровање комуниста у класну свест, као и етничку и родну равноправност, инспирисало је многе жене и староседеоце да се придруже и МНЛА и њеној тајној мрежи снабдевања Мин Јуен.[29]
Иако је ванредно стање проглашено готовим 1960. године, комунистички вођа Чин Пенг је поново покренуо побуну против малезијске владе 1967. године. Ова друга фаза побуне трајала је до 1989. године.
Референце
^Amin, Mohamed (1977). Caldwell, Malcolm, ур. The Making of a Neo Colony. Spokesman Books, UK. стр. 216.
^Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 99. ISBN86-331-2116-6.
^Deery, Phillip. "Malaya, 1948: Britain's Asian Cold War?" Journal of Cold War Studies 9, no. 1 (2007): 29–54.
^Siver, Christi L. "The other forgotten war: understanding atrocities during the Malayan Emergency." In APSA 2009 Toronto Meeting Paper. 2009., p.36
^Siver, Christi (2018). „Enemies or Friendlies? British Military Behavior Toward Civilians During the Malayan Emergency”. Military Interventions, War Crimes, and Protecting Civilians. Cham: Palgrave Macmillan / Springer Nature. стр. 2—8, 19—20, 57—90. ISBN978-3-319-77690-3. doi:10.1007/978-3-319-77691-0. „British efforts to educate soldiers about the Geneva Conventions either did not ever reach units deployed in Malaya or left no impression on them...All of these regiments went through the introductory jungle warfare course and received the same instruction about 'snap shooting' and differentiating between targets. Differences in training do not seem to explain why some units killed civilians while others did not.”
^Hughes, Matthew (октобар 2012). „Introduction: British ways of counter-insurgency”. Small Wars & Insurgencies. London: Taylor & Francis. 23 (4–5): 580—590. doi:10.1080/09592318.2012.709771.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^[19][20][21][22] While the phrase has often been used in the British press, the scholar Matthew Hughes has pointed out in Small Wars & Insurgencies that in terms of the number killed the massacre at Batang Kali is not of a comparable magnitude to the one at Mỹ Lai.
^Keo, Bernard Z. (март 2019). „A small, distant war? Historiographical reflections on the Malayan Emergency”. History Compass. Hoboken: Wiley-Blackwell. 17 (3): e12523. doi:10.1111/hic3.12523. „Despite their innocuous nomenclature, New Villages were in fact, as Tan demonstrates, concentration camps designed less to keep the communists out but to place the rural Chinese population under strict government surveillance and control.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Newsinger 2015, стр. 50, "Their homes and standing crops were fired, their agricultural implements were smashed and their livestock either killed or turned loose. Some were subsequently to receive compensation, but most never did. They were then transported by lorry to the site of their 'new village' which was often little more than a prison camp, surrounded by a barbed wire fence, illuminated by searchlights. The villages were heavily policed with the inhabitants effectively deprived of all civil rights.".
^Sandhu, Kernial Singh (март 1964). „The Saga of the "Squatter" in Malaya”. Journal of Southeast Asian History. Cambridge: Cambridge University Press. 5 (1): 143—177. doi:10.1017/s0217781100002258. „The outstanding development of the Emergency in Malaya was the implementation of the Briggs Plan, as a result of which about 1,000,000 rural people were corralled into more than 600 'new' settlements, principally New Villages.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Jones, Alun (септембар 1968). „The Orang Asli: An Outline of Their Progress in Modern Malaya”. Journal of Southeast Asian History. Cambridge: Cambridge University Press. 9 (2): 286—305. doi:10.1017/s0217781100004713. „Thousands of Orang Asli were escorted out of the jungle by the police and the army, to find themselves being herded into hastily prepared camps surrounded by barbed wire to prevent their escape. The mental and physiological adaption called for was too much for many of the people of the hills and jungle and hundreds did not survive the experience.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Khoo, Agnes (2007). Life as the River Flows: Women in the Malayan Anti-Colonial Struggle (на језику: енглески). Monmouth, Wales: Merlin Press. стр. 12—13.
Литература
Christopher, Paul (2013). „Malaya, 1948–1955: Case Outcome: COIN Win”. Paths to Victory: Detailed Insurgency Case Studies. стр. 51—63.
Director of Operations, Malaya (1958). The Conduct of Anti-Terrorist Operations in Malaya. Federation of Malaya: Director of Operations Malaya. ISBN1907521747.
Comber, Leon (фебруар 2006). „The Malayan Special Branch on the Malayan-Thai Frontier during the Malayan Emergency”. Intelligence and National Security. 21 (1): 77—99. S2CID153496939. doi:10.1080/02684520600568352.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Comber, Leon (2006). „Malaya's Secret Police 1945–60. The Role of the Special Branch in the Malayan Emergency”. PhD dissertation, Monash University. Melbourne: ISEAS (Institute of SE Asian Affairs, Singapore) and MAI (Monash Asia Institute).
Newsinger, John (2016). British counterinsurgency. (Springer, 2016) compares British measures in Mayaya, Palestine, Kenya, Cyprus, South Yemen, Dhofar, & Northern Ireland
Short, Anthony (1975). The Communist Insurrection in Malaya 1948–1960. London and New York: Frederick Muller.. Reprinted (2000) as In Pursuit of Mountain Rats. Singapore.
Stubbs, Richard (2004). Hearts and Minds in Guerilla Warfare: The Malayan Emergency 1948–1960. Eastern University. ISBN981-210-352-X.
Sullivan, Michael D. "Leadership in Counterinsurgency: A Tale of Two Leaders" Military Review (Sep/Oct 2007) 897#5 pp 119–123.
