Мала ноћна музика (серенада)
Мала ноћна музика (Eine kleine Nachtmusik)[а] ( Серенада бр. 13 за гудаче у Ге-дуру), К. 525, је композиција Волфганга Амадеуса Моцарта (1756–1791) из 1787. године, за камерни ансамбл. Једно од најпознатијих Моцартових дела, серенада је написана за ансамбл од две виолине, виоле, виолончела и контрабаса, али је често изводе гудачки оркестри.[1] Композиција, објављивање и пријемСеренада је завршена у Бечу 10. августа 1787,[1] отприлике у време када је Моцарт радио на другом чину своје опере Дон Ђовани.[2] Није познато зашто је компонована.[3] Волфганг Хилдешајмер, напомињући да је већина Моцартових серенада написана по наруџбини, сугерише да је и ова серенада била наручена, али порекло и прво извођење нису забележени.[4] Традиционално коришћено име дела потиче од записа који је Моцарт направио за њега у свом личном каталогу, који почиње „Eine kleine Nacht-Musick“.[б] Као што Нил Заслав и Вилијам Каудери истичу, Моцарт готово сигурно није дао посебан наслов делу, већ је само унео у своје записе да је завршио малу серенаду.[5] Дело је објавио тек око 1827, много после Моцартове смрти, Јохан Андре у Офенбаху на Мајни.[1] Овом издавачу га је 1799. године продала Моцартова удовица Констанца, као део великог пакета композиција њеног мужа. Данас се серенада нашироко изводи и снима; заиста, и Џејкобсон и Хилдешајмер сматрају да је серенада најпопуларније од свих Моцартових дела.[4][6] О музици, Хилдешајмер пише, „чак и ако је чујемо на сваком углу улице, њен висок квалитет је неоспоран“.[4] ДеловиРад има четири дела:
Могући додатни ставУ горе поменутом каталошком уносу, Моцарт је навео да дело има пет ставова („Алегро – Менует и Трио – Романса – Менует и Трио – Финале.“).[5] Други став у његовој листи — менует и трио — дуго се сматрао изгубљеним, и нико не зна да ли га је Моцарт или неко други уклонио. У свом снимку из 1984. године, Кристофер Хогвуд је користио менует Томаса Атвуда (који је нађен у његовим белешкама коришћеним док је узимао часове код Моцарта) и додатни новокомпоновани трио да замени став који недостаје. Музиколог Алфред Ајнштајн је, међутим, предложио да менует у Сонати за клавир у Бе-дуру К. 498а, буде део који недостаје.[7] К. 498а, који се приписује композитору Августу Еберхарду Милеру, укључује значајне количине Моцартовог дела у виду прераде материјала из клавирских концерата К. 450, К. 456 и К. 595, што је навело Ајнштајна да сугерише да би менует у Милеровој сонати могао бити аранжман несталог става из Мале ноћне музике. Године 1971. овај део је уграђен у снимак дела који је припремио музиколог и извођач Терстон Дарт.[8] Године 1989. менует и трио К. 498а је поново снимљен као део аранжмана Мале ноћне музике који је направио Јонатан Дел Мар за Нимбус Рекордс.[9] Види јошНапомене и референцеНапомене
Референце
Референце
Спољашње везе
|
||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
