Манојло Ђорђевић Призренац

Манојло Ђорђевић Призренац
Манојло Ђорђевић Призренац
Лични подаци
Датум рођења	3. јануар 1851.
Место рођења	Призрен, Османско царство
Датум смрти	23. јун 1896. (45 год.)
Место смрти	Београд, Краљевина Србија

Манојло Ђорђевић Призренац (Призрен, 3. јануар 1851 — Београд, 23. јун 1896) био је српски новинар, књижевник и национални радник.^[1]^[2]

Детињство и младост

Рођен је у Призрену, на Косову, тада делу Османског царства. Са породицом се сели у Београд 1855, где је завршио основну школу и гимназију.^[3] По завршетку школовања радио је као практикант у непознатом министарству.^[4]

Новинарска каријера

Први часописи које је издавао били су Србска пчела (1870), „лист за књижевност, забаву и сатиру” и Југославенска звезда (1871), „лист за политику и узајамне одношаје јужних Славена”. Обе публикације излазиле су у Београду.^[4]

У марту 1872. стигао је у Праг, где је требало да ради као уредник новооснованог чешко-руског часописа „Словенски свет”. Већ 3. маја исте године ухапшен је због телеграма који је послао московским дневницима, у којем је, након нереда у Прагу, тражио „помоћ руске браће”. У августу исте године осуђен је на шест година робије, да би на крају био пуштен на слободу у јануару месецу 1877. године.^[4]

Из Чешке прелази у Загреб,^[2] где је уређивао књижевни деo Narodnih novina. Из Загреба се враћа у Београд^[2], где је покренуо политички лист Српска реч и белетристички журнал Домаћи непријатељ. Одлуком српске владе постављен је 1894. за уредника службених Српских новина.^[3]

Књижевни рад

У младости је писао песме. Објављивао их је по разним српским и чешким часописима, међу којима су: Јавор, Млада Србадија, Отаџбина, Словенски свет, Панчевац, Световид, Босанска вила, Виенац, и др. Највећи део његовог опуса чине приповетке и драме. Од драмског стваралаштва посебно се истичу: Слободарка, Отровница (Љубав и сујета), Златна гривна и Јасмина и Ирена. Писао је и мемоарску, новинарску и историјску прозу и путописе. Објавио је и више позоришних критика о делима славних људи Европе^[5].

Један је од оснивача Књижевно-уметничке заједнице, претече Друштва књижевника Србије и Друштва новинара Србије.^[6]

Одликовања

Био је носилац ордeна Таковског крста и Светог Саве IV реда, а непосредно пред смрт црногорски кнез Никола одликовао га је орденом Данила III реда.^[3]

Галерија

Насловна страна трагедије Слободарка (1881)
Насловна страна друге књиге Драматских списа (1885) Манојла Ђорђевића Призренца, која садржи комаде Златна гривна и Динамит

Референце

^ Владимир Бован: Манојло Ђорђевић Призренац, живот и дело, Народна и универзитетска библиотека "Иво Андрић", Приштина, 2002.
^ ^а ^б ^в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 182—183.
^ ^а ^б ^в „Манојло Ђорђевић Призренац (некролог)”. Орао: 124. 1898.
^ ^а ^б ^в Линда, Јаромир (2012). „МАНОЈЛО ЂОРЂЕВИЋ ПРИЗРЕНАЦ КАО УРЕДНИК У ЧЕШКО-РУСКОМ ЧАСОПИСУ „СЛОВЕНСКИ СВЕТ“ 1872. ГОДИНЕ” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета. XLII: 133—151. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2019. г. Приступљено 18. 10. 2019.
^ Милован Ј. Богавац: Историја српске књижевности на Косову и Метохији 1850-1941, Апостроф - Институт за српску културу Приштина, Београд-Лепосавић, 2004.
^ Денић, Сунчица (2014). „ПУТОПИСНА ПРОЗА МАНОЈЛА ЂОРЂЕВИЋА ПРИЗРЕНЦА” (PDF). Годишњак Учитељског факултета у Врању. V: 341.