ПЦ картице (PCMCIA) су биле први комерцијални формати меморијских картица (картице типа I) који су изашли, али се сада углавном користе у индустријским апликацијама и за повезивање I/O уређаја као што су модеми. Године 1992. SanDisk је представио FlashDisk, PCMCIA картицу и једну од првих меморијских картица којој није била потребна батерија да би задржала свој садржај.[6] Од 1994. године пласирано је на тржиште неколико формата меморијских картица мањих од ПЦ картице. Први је био CompactFlash, а касније SmartMedia и Miniature Card. Жеља за мањим картицама за мобилне телефоне, PDA и компактне дигиталне камере довела је до тренда који је претходну генерацију „компактних“ картица учинио великим. Године 2001, само SM је заузео 50% тржишта дигиталних фотоапарата, а CF је заузео тржиште професионалних дигиталних фотоапарата. До 2005. године, међутим, SD/MMC је скоро преузео место SmartMedia, мада не на истом нивоу и са оштром конкуренцијом која је долазила од варијанти меморијских картица, као и CompactFlash. У индустријским и уграђеним областима, чак и древне PCMCIA меморијске картице и даље успевају да задрже своју нишу, док је код мобилних телефона и PDA меморијска картица постала мања.
У почетку су меморијске картице биле скупе, коштале су 3 УСД по мегабајту капацитета 2001;[7] то је довело до развоја Microdrive, PocketZip и Dataplay. Сва три концепта су застарела када су цене флеш меморије постале ниже, а њихов капацитет већи до 2006. године.[6]
Од 2010. године, нови производи компаније Сони (која је раније користила само Memory Stick) и Олимпус (која је раније користила само XD-Card) нуде се са додатним слотом за SD картицу.[8] Заправо, рат формата се окренуо у корист SD картице.[9][10][11]
Табела података одабраних формата меморијских картица
FISH Universal Transportable Memory Card Standard (uses USB)
Intelligent Stick (iStick, USB-базирана флеш меморијска картица са MMS)
SxS (S-са-S) меморијска картица, нова спецификација меморијске картице коју су развили Sandisk и Sony. SxS је у складу са ExpressCard индустријским стандарцом.[12]
Nexflash Winbond Serial Flash Module (SFM) картице, величне су у опсегу 1 MB, 2 MB and 4 MB.
Меморијска картица у Nintendo Wii, стационарној конзоли за игре.
Многе старије конзоле за видео игре користиле су меморијске картице за чување сачуваних података о игрици. Системи засновани на картриџима првенствено су користили несталнуRAM меморију са батеријом унутар сваког појединачног картриџа за чување сачуваних датотека за ту игру. Картриџи без ове RAM меморије су користили систем лозинки или уопште не би сачували напредак. Neo Geo AES, који је SNK издао 1990. године, била је прва конзола за видео игре која је могла да користи меморијску картицу. AES меморијске картице су такође биле компатибилне са Neo Geo MVSаркадним ормарићима, омогућавајући играчима да мигрирају сачуване податке између кућног и аркадног система и обрнуто.[14][15] Меморијске картице су постале уобичајене када су кућне конзоле прешле на оптичке дискове само за читање за чување програма игре, почевши од система као што су TurboGrafx-CD и Sega-CD.
^"Camera trends come into focus for 2010", NBC News, 13. January.2010 "As much as the storage-format war cleared up a bit with Sony announcing that it would support SD and SDHC cards ..."
