Међународно право

Међународно право, познато и као јавно међународно право и право нација,^[1] представља специфичан нормативни поредак, који регулише одређене друштвене односе и процесе у међународној заједници,^[2]^[3]^[4] а санкционисано је од стране државе и међународних организација. Оно успоставља нормативне смернице и заједнички концептуални оквир за државе у широком спектру домена, укључујући рат, дипломатију, трговину и људска права. Међународно право има за циљ да промовише праксу стабилних, доследних и организованих међународних односа.^[5] Појам међународног права еволуирао је временом и довео до гранања овог појма, тако да се сада у међународном праву издвајају: међународно јавно право, међународно кривично право, међународно привредно право, међународно униформно право, међународно административно право, међународно саобраћајно право и међународно приватно право, а сталан је процес специјализовања нових грана права. Уобичајено се под појмом међународног права мисли на међународно јавно право. У ширем смислу у ово право спада и право супранационалних организација, пре свега Европске уније.

Извори међународног права укључују међународне обичаје (општа државна пракса прихваћена као право), уговоре и општа начела права призната у већини националних правних система. Међународно право може се одразити и на међународну учтивост, праксу и обичаје које државе усвајају ради одржавања добрих односа и узајамног признавања, попут поздрављања заставе страног брода или извршења стране правне пресуде.

Међународно право се разликује од државних правних система по томе што се првенствено, иако не искључиво, примењује на земље, а не на појединце, и делује у великој мери путем пристанка, јер не постоји универзално прихваћено овлашћење да га наметне сувереним државама. Сходно томе, државе могу изабрати да се не придржавају међународног права, па чак и да раскину уговор.^[6] Међутим, таква кршења, посебно обичајног међународног права и необавезних норми (jus cogens), могу довести до принудне акције, у распону од војне интервенције до дипломатског и економског притиска.

Однос и интеракција између националног правног система (општинско право) и међународног права је сложен и променљив. Национално право може постати међународно право када уговори дозвољавају националну надлежност наднационалним судовима, попут Европског суда за људска права или Међународног кривичног суда. Уговори попут Женевских конвенција могу захтевати да национално право буде у складу са одредбама уговора. Национални закони или устави могу такође предвидети примену или интеграцију међународних правних обавеза у домаће право.

Терминологија

Израз „међународно право” понекад се дели на „јавно” и „приватно” међународно право, нарочито од стране научника грађанског права, који настоје да следе римску традицију.^[7] Римски адвокати би даље разликовали jus gentium, право нација, и jus inter gentes, споразуме међу народима. С овог гледишта, каже се да „јавно“ међународно право покрива односе између националних држава и укључује области као што су уговорно право, поморско право, међународно кривично право, ратно право или међународно хуманитарно право, међународно право о људским правима и избеглички закон. Насупрот томе, „приватно” међународно право, које се чешће назива „сукоб закона”, тиче се тога да ли судови унутар земаља траже надлежност над предметима са страним елементом и који се закон земље примењује.^[8]

Када се савремени систем (јавног) међународног права развио из традиције касносредњовековног ius gentium, то се називало законом нација, директним преводом ius gentium used који је користио Хуго Гроције и droits des gens Емера де Вател. Савремени израз међународно право формулисао је Џереми Бентам 1789. године и успоставио се у 19. веку.^[9]

Новији концепт је „наднационално право”, које се тиче регионалних споразума у којима се закони националних држава могу сматрати непримењивима у сукобу са наднационалним правним системом на који нација има уговорну обавезу.^[10] Системи наднационалног права настају када нације изричито препусте своје право на доношење одређених судских одлука заједничком суду.^[11] Одлуке заједничког суда су директно на снази у свакој партији и имају приоритет у односу на одлуке које доносе национални судови.^[12] Европска унија је најистакнутији пример међународне уговорне организације која примењује наднационални правни оквир, при чему Европски суд правде има примат над свим судовима у државама чланицама у погледу права Европске уније.

Израз „транснационално право” понекад се користи за скуп правила приватног права која надилазе националну државу.^[13]

Види још

Референце

^ „International law”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2019-06-29. г. Приступљено 2019-04-26.
^ „international law”. Houghton Mifflin Company. Архивирано из оригинала 5. 12. 2011. г. Приступљено 13. 9. 2011.
^ The term was first used by Jeremy Bentham in his "Introduction to the Principles of Morals and Legislation" in 1780. See Bentham, Jeremy (1789), An Introduction to the Principles of Morals and Legislation, London: T. Payne, стр. 6, Архивирано из оригинала 2012-12-11. г., Приступљено 2012-12-05
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 146. ISBN 86-331-2116-6.
^ Slomanson, William (2011). Fundamental Perspectives on International Law. Boston, USA: Wadsworth. стр. 4–5.
^ Slomanson, William (2011). Fundamental Perspectives on International Law. Boston, USA: Wadsworth. стр. 4.
^ There is an ongoing debate on the relationship between different branches of international law. Koskenniemi, Marti (септембар 2002). „Fragmentation of International Law? Postmodern Anxieties”. Leiden Journal of International Law. 15 (3): 553—579. S2CID 146783448. doi:10.1017/S0922156502000262. Yun, Seira (2014). „Breaking Imaginary Barriers: Obligations of Armed Non-State Actors Under General Human Rights Law – The Case of the Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child”. Journal of International Humanitarian Legal Studies. 5 (1–2): 213—257. SSRN 2556825 . doi:10.1163/18781527-00501008.
^ „Private International Law”. Oas.org. август 2009. Архивирано из оригинала 21. 5. 2021. г. Приступљено 27. 12. 2017.
^ Crawford, James (2012). Brownlie's Principles of Public International Law. Oxford University Press. стр. 3. ISBN 9780199699698.
^ Kolcak, Hakan. „The Sovereignty of the European Court of Justice and the EU's Supranational Legal System”. Inquiriesjournal.com. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 27. 12. 2017.
^ Degan, Vladimir Đuro (1997-05-21). Sources of International Law. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 126. ISBN 978-90-411-0421-2. Архивирано из оригинала 2016-04-27. г. Приступљено 5. 12. 2015.
^ Blanpain, Roger (2010). Comparative Labour Law and Industrial Relations in Industrialized Market Economies. Kluwer Law International. стр. 410 n.61. ISBN 978-90-411-3348-9. Архивирано из оригинала 2. 5. 2016. г. Приступљено 5. 12. 2015.
^ Cotterrell, Roger (2012-03-01). „What Is Transnational Law?”. Law & Social Inquiry (на језику: енглески). 37 (2): 500—524. ISSN 1747-4469. S2CID 146474315. doi:10.1111/j.1747-4469.2012.01306.x. Архивирано из оригинала 2021-07-19. г. Приступљено 2021-06-05.

Литература

I Brownlie (2008). Principles of Public International Law (7th изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926071-3. .
Dominique Carreau, Droit international, Pedone, 10e édition, 2009 ISBN 978-2-233-00561-8.
P.-M. Dupuy & Y. Kerbrat, "Droit international public" (10th ed., Paris, Dalloz, 2010) ISBN 978-2-247-08893-5
Lawson, E.; Bertucci, M.L. (1996). Encyclopedia of human rights (2nd изд.). Taylor & Francis.
Osmanczyk, E. (1990). The encyclopedia of the United Nations and international relations. Taylor & Francis. ISBN 978-0-85066-833-9.
M. N. Shaw, International Law (5th ed Cambridge University Press 2003)
Rafael Domingo Osle (2010). The New Global Law. Cambridge University Press.
Giuliana Ziccardi Capaldo, “The Pillars of Global Law” (Ashgate 2008)
Hans Kelsen (1944). Peace Through Law. .
David L. Sloss, Michael D. Ramsey, William S. Dodge. (2011). International Law in the U.S. Supreme Court. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11956-6.
Rafael Domingo Osle and John Witte, Jr., eds, Christianity and Global Law (Routledge, 2020)
Anaya, S.J. (2004). Indigenous Peoples in International Law. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517350-5. Архивирано из оригинала 2021-07-19. г. Приступљено 2015-12-06.
Klabbers, J. (2013). International Law. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19487-7. Архивирано из оригинала 2021-07-19. г. Приступљено 2015-12-06.
Shaw, M.N. (2014). International Law. Cambridge University Press. ISBN 978-1-316-06127-5. Архивирано из оригинала 2021-07-19. г. Приступљено 2015-12-06.
B. Fassbender and A. Peters (eds.), S. Peter and D. Högger (assistant eds.), The Oxford Handbook of the History of International Law
W.G. Grewe, Epochen der Völkerrechtsgeschichte, translated as The Epochs of International Law
M. Koskenniemi, The Gentle Civilizer of Nations
A. Nussbaum, A Concise History of the Law of Nations
V. Genin, La laboratoire belge du droit international. Une communauté épistémique et internationale de juristes (1869-1914), Brussels, 2018 ; Incarner le droit international. Du mythe juridique au déclassement international de la Belgique (1914-1940), Brussels, 2018.
H. Legohérel, Histoire du Droit International Public
A. Truyol y Serra, Histoire du Droit International Public
S. Laghmani, Histoire du droit des gens
D. Gaurier, Histoire du droit international
C. Focarelli, Lezioni di Storia del Diritto Internazionale
A. Eyffinger (ed.), Compendium volkenrechtsgeschiedenis
Journal of the History of International Law, since 1999
Book series: Studien zur Geschichte des Völkerrechts (Max Planck Institut für europäische Rechtsgeschichte, Nomos Verslag)
Book series: Studies in the History of International Law (Martinus Nijhoff)