Милена Северовић

Милена Северовић (Копривница, 4. јануар 1962) српска је књижевница, преводилац и дјечији стоматолог.

Дио њене породице страдао је у логору Јасеновац током геноцида над Србима у Другом свјетском рату.^[1]

У Копривници је завршила основну и средњу школу као један од најбољих ученика.^[1] Дипломирала је и магистрирала на Стоматолошком факултету у Загребу и једина у генерацији за успјех током студија добила Ректорову награду.^[2]

Све до 1991. живјела је и радила у Копривници као стоматолог. Уврштена је у Тко је тко у хрватској медицини, Загреб, 1994. године.^[3]

Прва дјела објавила је у загребачким листовима за дјецу Радост и Модра ласта.^[4]

Почетком деведесетих није могла да објављује у хрватским часописима па је објављивала пјесничка и друга дјела у Просвјети Загреб.^[1] Током рата у Хрватској прећено јој је да ће јој кућа бити дигнута у ваздух и тражено јој је да конвертира у римокатолицизам.^[5] Избјегла је у Франкфурт на Мајни.^[1] Била је на листи забрањених аутора у Хрватској.^[2]

Од 1998. живи у Старој Пазови.^[1] Била је директорка Центра за културу Старе Пазове.^[3]

Највише пише књижевност за дјецу. Њена поезија дио је школских читанки.^[1]

Њене пјесме дио су антологије пјесама српских пјесника-избјеглцица Прогнани Орфеји,^[6] књиге Антологија српске поезије као и неколико других антологија.^[4]

Прва је у српској књижевности превела дјела њемачке пјесникиње јеврејског поријекла Маше Калеко.^[3]

Објављивала је у „Просвјети“, Просвјетином „ Љетопису“ и „Народном српском календару“, „Радости“ и „Модрој ласти“ у Загребу, „Бијелој пчели“, Ријека, „Змају“, „Витезу“, „Сунцокрету“, „Светосавском звонцу“, „Политици четвртком“, „Даница“, „Једрењак“, Београд, „Невену“, Нови Сад, „Књижевној речи“ и „Књижевним новинама“, Београд, „Освиту“, Лесковац, „Мостовима“, Пљевља, „Јединству“, Приштина, „Књижевном животу“, Темишвар, као и немачким књижевним часописима „Zeitriss“, Аугсбург, „Hessische Bot“ и „Die Brücke“,Франкфурт на Мајни, „Летопис Матице српске“, Нови Сад

Превођена је на њемачки, словачки, русински и руски језик.

1998., 2001. и 2019. године држала је свој есеј на Међународном сусрету књижевника у Београду.

Члан је Удружења књижевника Србије од 1994. године и редовни члан Матице српске^[4] у Новом Саду од 2009. године.

• Награда на Горановом прољећу^[3]
• Награда „Растко Петровић”^[3]
• Награда „Печат вароши сремскокарловачке”

• Харлекинов опус бр. 1, 1988.^[3]
• Фараонски цвијет, збирка љубавних пјесама, 1990.^[3]
• Бијели коњаник, 1990.^[3]
• Фараонски цвијет, 1990.^[3]
• Библијска писма, 1990.^[3]
• Златна улица, 1994.^[3]
• Свијеће и лопочи, 1996.^[3]
• Мјесечеве приче, 1997.^[3]
• Шумарев шешир, 1999.^[3]
• Лепавинска рапсодија, 2003.^[3]
• Мирис руже, есеји, 2004.^[3]
• Чекајући чаробњака, 2006.^[3]
• Бајке, 2008.^[3]
• Баршунасте бајке, 2010.^[3]
• Пречанске приче, роман, 2013.^[7]
• Слушајући сунцокрете, 2018.^[8]
• Кућа на Крфу, 2021.^[9]
• Маслачкова медицина, 2022.^[10]
• Даринкина дуња, 2023.^[11]

• Гетеов град, антологија немачке лирике, 2015.
• Сликарева радост, збирка одабране поезије Хермана Хесеа^[9]