Милеров закон специфичне енергије нерава

Милеров закон специфичне енергије нерава јесте закон који је извео и формулисао немачки физиолог Јоханес Милер 1835. године. Закон гласи да је природа перцепције дефинисана путем којим се чулне информације преносе.

Према закону, порекло сензације није важно. Дакле, разлика у перцепцији вида, слуха и додира није узрокована разликама у самим стимулусима већ различитим нервним структурама које ти стимулуси побуђују. На пример, притисак на око изазива осећај бљесака светлости јер неурони у мрежњачи шаљу сигнал у потиљачни режањ. Упркос томе што је сензорни унос механички, искуство је визуелно.

Јоханес Милер, оснивач експерименталне физиологије, објављује књигу у којој су сакупљена сва дотадашња знања о функцији човековог организма. То је био покушај одвајања физиологије од непосредне медицинске праксе. Милер је био врло значајан физиолог, који је допринео највише у области физиологије чула.

Милеров највећи допринос представља нов приступ проблему квалитета сензација. Формулишући своја запажања у десет закона или пропозиција, он закључује следеће:

1. Ако је чулни нерв надражен, јавиће се увек иста врста чулног искуства, без обзира на природу стимулуса.
2. Исти физички стимулус примењен на различите чулне органе даће увек неједнаке сензације у зависности од органа или нерва који је надражен.
3. Осећај је само свест о стању нервно-чулних путева, а не директно околине.

Различите врсте енергије делујући на исти чулни пријемник дају исти сазнајни ефекат, а иста енергија примењена на различите пријемнике даје различите сазнајне ефекте, Милер закључује да квалитет сензација не зависи од својства стимулације, већ од неке специфичне енергије чулно-нервног апарата.

Милеров закон гласи:^[1]

1. ^ Müller, Johannes; Müller, Johannes (1835). Handbuch der Physiologie des Menschen : für Vorlesungen /. Coblenz :: Hölscher,.