Милидух
Кнез Милидух (790–806.) је био лужичкосрпски кнез[1]. Предводио је Словене у побуни против франачке владавине Карла Великог. Милидух и други словенски принц Несита погинули су у близини садашњег града Вајсенфелса (Немачка) у борби са Францима под командом Карла Млађег[2] 806. године.[3] Кнез Милидух је имао двојицу синова[тражи се извор], који су се по предању поделили тако да је један од њих повео део српског народа на југ, односно Балкан, а други остао у Полабљу са делом народа који је временом у великој мери германизован. Остаци тог народа су данашњи балкански Срби и Лужички Срби. Према Аналима франачког краљевства био је кнез, а по „Chronicon Moissiacense” краљ. У Аналима се помиње као „Melito”, а код „Chronicon Moissiacense” као „Nusito”. Због тога има различита имена у старијој и новијој литератури. У Лужици се најчешће зове Милидух. У 766. години франачка војска је напала Лужичане у средњем току Зале.[4] У 782. години дошло је до устанка, где су Лужичани разарали Тирингију и Саксонију између Зале и Лабе, који се завршио победом Франачке која је освојила словенска племена код Веидахабурга, крај Наумбурга. 789. Карло Велики уз помоћ Срба, Фризијаца, Ободрита и Саксонаца успева да пређе реку Лабу, Хафел и продре на територију Велета. После овог Драговит је морао да буде лојалан Карлу Великом.[5] Након тога су покорили немачка племена Саксонце и словенска племена Љутиће 805. године, напали су српско племе Гломаче у области северног Мајсенае и код Аустразије[4], касније је Карло Велики направио кампању против Словена у Бохемији.[6][7] После освајање 805. године створена је граница према Србима због економског, војног и етничког раздвајања између Германа у Франачкој и Словена.[8] 806. године је опет дошло до упада у Лужицу, битке су се десиле код средњег слоја Елбе (код Десауа и Србишта), франачку војску је преводио Карло Млађи, син Карла Великог и највероватније се битке десиле у Доњој Лужици (у близини Калауа). У бици код Гера у истој години пао је Милидух.[9]. После његове смрти нека српска племена су примила франачку власт. После ове битке потпао је добар део области између Халеа и Магдебурга под франачку власт. Даљи устанци су се ређали 816, 838. и 839. године. Те године је пао Цзимислав, кнез Коледића. Његов главни град, као и друге градове су уништили Саксонци.[4] Од 9. века територија племенског савеза Срба се шири укључујући подружје Лужице, етноним Срби се шири на исток до реке Одре међу Лужичане, Миличане и друга племена.[4] Ајнхард описује улаз Карла Великог у „српску земљу”ː
Не зна се где је Милидух сахрањен, али о томе постоји једна легенда да он није погинуо, него да са свим српским краљевима спава у једној пећини код Герлица и да ће да се пробуди кад буде било време да се ојача Лужица. Референце
Литература
|
||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
