Милка Ивић
Милка Ивић (Београд, 11. децембар 1923 — Београд, 7. март 2011)[1] била је српскa лингвисткиња, професорка универзитета и академик. БиографијаМилка Ивић је рођена као кћерка Радоја Јовановића, доктора права и државног саветника, и Светлане, кћерке песника Војислава Илића.[2] На трећој години студија је изабрана за стипендисту Српске академије наука.[3] Дипломирала је 1949. и докторирала 1953. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Од 1954. била је научни сарадник у Институту за српскохрватски језик САНУ, од 1955. доцент, 1959. ванредни професор, а од 1964. до 1984. редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, као и гостујући професор неколико различитих универзитета у САД и Токијског лингвистичког института. Била је члан Норвешке, Саксонске и Српске академије наука. Уређивала је часопис Јужнословенски филолог. Подручја њеног деловања била су: савремена сербокроатистика, историја лингвистике, општа лингвистика, синтакса, структурна морфологија[4] и семантика словенских језика. Допринос Ивићеве националној филологији описао је српски лингвиста Милош Ковачевић следећим речима: „Милка Ивић је сама 'одрадила', инаугуришући теорију варијаната, цијелу једну фазу хрватског филолошког програма.”[5] Стога не изненађује што је и најпознатија[6] следбеница Милке Ивић хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, и то не само на плану синтаксе, него и као најгласнија заступница у 21. веку варијантског модела заједничког језика Срба и Хрвата. Премда није студирала код Милке Ивић јер се обрзовала у Хрватској, може се и на тој разини видети посредна веза јер је била студентица и асистентица Јасне Мелвингер, која је претходно била студентица и асистентица Милке Ивић. И у поратним годинама су позитивно говориле једна о другој.[7][8] Њен супруг је био академик и лингвиста Павле Ивић, син академик и математичар Александар Ивић, а снаха Санда Рашковић Ивић. Најзначајнија дела
Референце
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
