Мироточење (грч.μυροβλυσία) је, у хришћанству, појављивање уљане влаге, познате као миро[а], на иконама, крстовима или моштима светитеља. Мироточење подразумева спонтано појављивање лаке уљане материје, која испушта пријатан мирис. Разни случајеви мироточења разликују се један од другог по врсти, боји и конзистенцији течности која се појављује. Она може да буде густа и вискозна као смола, или да личи на росу.[1]
Хришћанске цркве сматрају мироточење као чудесни догађај, али нема довољно дискусија о узроцима и карактеру појаве течности зато што црквене власти не дозвољавају научни приступ моштима и другим реликвијама.[тражи се извор]
Мироточење у историји
Свето Писмо не говори ништа о мироточењу. Сва помињања дате појаве налазе се једино у светом предању. У најраније забележене случајеве мироточења спадају:
миомирисно уље из гробнице апостола Јована Богослова, које точи сваке године;
многобројни извештаји о обилном мироточењу моштију Димитрија Солунског (према сазнању Димитрија Ростовског, његово мироточење је познато од 7. века[2], док Јован Скилица тврди да се мироточење од светитеља први пут појавило 1040. године[3]);
мошти светог Николаја Чудотворца, која се од 9. маја1087. године налазе у крипти светитељеве базилике у граду Бари (Италија), непрестано точе миро, које се једном годишње вади кроз мали отвор на поклопцу гробнице;[4]
точење уља од моштију преподобне Теодоре у Солуну у 14. и 15. веку. "Од ње непрестано точи миро, као из текућег извора, поред леве ноге тече у каду. То миро раздељују на благослов правоверним хришћанима"[5].
Савремени примери:
Монреалска Иверска икона Мајке Божије, по многобројним сведочењима, скоро непрекидно је мироточила у току 15 година (1982—1997);
2009. године у току богослужења у војничкој четврти Севастопоља, икона Мајке Божије "Умекшање злих срца" замироточила је крвљу[6].
^ХОЖЕНИЕ ЗОСИМЫ В ЦАРЬГРАД, АФОН И ПАЛЕСТИНУ (Путешествие и события грешного монаха Зосимы, дьякона Сергиева монастыря.) 1419-1422 // Книга хождений. Записки русских путешественников XI-XV вв.. — Москва: Советская Россия, 1984. — С. 305. — 448 с.