Михајло Ратковић

Михајло Ратковић (? — Београд, 1953) био је столарски радник и први градоначленик Београда након Другог светског рата.

По занимању је био столарски радник. Становао је на Котеж Неимару, у Београду.

Током окупације Београда, 1941—1944. актовно је сарађивао са Народноослободилачким покретом (НОП). Посебно је помагао свом зету Ђорђу Андрејевићу Куну, који је израђивао фалсификоване легитимације за комунистичке илегалце и водио бригу о илегалним склоништима за партијске активисте.^[1]

Након ослобођења Београда, одлуком Главног Народноослободилачког одбора Србије 26. октобра 1944. укинута је Команда града и именован први Народноослободилачки одбор града Београда. Овај орган био је привременог типа са задатком организовања живота у ослобођеном граду док се нестекну услови за изборе. За председника Извршног одбора Народноослободилачког одбора изабран је Михајло Ратковић, који је тако постао први градоначелник Београда након Другог светског рата.^[2] Након што је Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС) преименована у Народну скупштину Србије, њено Председништво је 18. априла 1945. донело одлуку о распуштању Извршног одбора НО одбора Београда и избору новог чији је председник поново био Михајло Ратковић. Потпредседници Извршног одбора били су — Бранко Максимовић и Марко Никезић, а секретар Добривоје Радосављевић.^[3]

Дан након избора Народноослободилачког одбора Београда, 27. октобра 1944. формиран је Градски одбор Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ) Београда чији је председник био Синиша Станковић, а потпредседници Вучко Ивковић и Михајло Ратковић.^[4] На Скупштини ЈНОФ Београда одржаној 25. фебруара 1945. изабран је нови Извршни одбор чији је председник био Кирило Савић, а један од чланова Извршног одбора био је и Михајло Ратковић.^[5]

Дужност председника Извршног одбора Народног одбора Београда Ратковић је вршио до 27. септембра 1946. када је поднео оставку, а на месту председника га је заменио потпредседник Нинко Петровић.^[6]

У браку са супругом Драгом имао је ћерку Наду (1908—1993), која је била супруга сликара Ђорђа Андрејевића Куна (1904—1964).

Умро је 1953. у Београду, где је и сахрањен.^[7]