Монада (филозофија)

Монада (грч. монас.) Јединица. Недјељива, конститутивна јединица. Основа нематеријалног свијета и проста, посљедња честица цијелог свемира. Филозофски појам настао још код античких филозофа старе Грчке који је први научно систематизовао и елаборирао Готфрид Вилхелм Лајбниц^[1]

Појам из грчког језика. Означава јединицу- јединичност.^[1]

Монада је према Питагори бројчана јединица, за Платона идеја, према Ђордану Бруну атом, а Лајбницу проста супстанцијална јединица од каквих је саздан цијели свемир.^[1]

У старој хеленској филозофији монада означава јединственост као принцип бића.^[2]

Монада је

^[3]

Монада је и по овој енциклопедији „јединица“, за Платона идеја, за Питагору и Еуклида број. Касније је у Хришћанству Бог сматран монадом монада. То се схватање у Хришђанству задржало све до учења Ђордана Бруна који спаја питагорејско схватање монаде са демокритовом идејом атома. Лајбниц први развија систематско учење о монадама у свом дјелу фр. La Mmonadologi. Он, између осталог, тврди да је монада просто, супституцијално-динамично и материјално биће или центар сила, субјект доживљених стања. Монада стоји у одређеним односима с другим монадама као и према цијелини свих монада; она “репрезентира“ и „одсликава“ универзум према својој „тачки гледишта“ и степену свијести....^[3][4]

По Лајбницовом сљедбенику, српском филозофу Браниславу Петронијевићу монада је појединачна свијест, недјељиво биће; њени атрибути су свјесност и воља. Материја се састоји од релативно несвјесних атома- монада.^[4]

• [1]