Народно позориште у Сомбору
Народно позориште у Сомбору налази се на Тргу Косте Трифковића бр. 2, изграђено је 1882. године, а 1997. године уписано је у регистар споменика културе, као културно добро од великог значаја.[1][2] Део је Европске руте историјских театара (The european route of historic theatres), која има за циљ неговање културне баштине одабраних европских позоришта насталих између 1500. и 1900. године.[3]  Историјат позориштаПрви писани траг о почецима позоришног живота у Сомбору потиче из 1578. године, појавом Ибрахима – извођача позоришних сенки у сомборској касаби. 1779. године је забележено извођење комада о лоше васпитаном младићу, од стране наставника Граматикалне школе, фрањевца Герарда Боде и његових ученика. 1813. године забрањено је извођење позоришног комада Иштвана Балога „Црни Ђорђе“ о Првом српском устанку. Следе гостовања мађарских и немачких путујућих трупа која су одржавала представе у хотелу „Ловачки рог“ или у сали Градске куће. Српско дилетантско позориште при учитељској школи извело је током 1840. године Стеријине комаде: „Светислав и Милева“, „Милош Обилић или паднуће Сербскога царства“ и „Тврдица“. Током 1847 – 1848, и од 1860. године, у Сомбору је представе давало српско Дилетантско позориште, наступајући са богатим репертоаром на српском језику, а током 1880-1881. честа су била гостовања и Српског народног позоришта из Новог Сада. Након првих расправа о изградњи позоришта у Сомбору, 1869. године, и припрема, предлога изградње, организовања одбора, основања Акционарског друштва, расписивања конкурса, одабран је нацрт Адолфа Вајта, купљено је земљиште, и 1. децембра 1881. донета је одлука о изградњи зграде позоришта. Већ 25. новембра 1882. године одржана је прва представа „Rang és mód“ Јожефа Сигетија. Како није имао свој позоришни ансамбл, град је позоришно здање уступао гостујућим српским и мађарским позоришним трупама, као и Српском народном позоришту из Новог Сада и Народном позоришту из Београда. Преуређења унутрашњости зграде и сале, као и реновирања, извршена су већ током прве деценије 20. века, а и током 20-тих и 30-тих година, и коначно 70-80-тих година 20. века. Први професионални градски позоришни ансамбл настао је из Дилетантског позоришта основаног после 2. светског рата, а прва представа „Палтон Кречет“, руског писца Александра Корњечука, изведена је 7. септембра 1946. године. 1952. године прераста у Народно позориште.[4][5] Опис зграде и сценеЗграда позоришта је смештена у старом градском језгру, а својим складним и одмереним линијама у духу класицизма представља једно од најрепрезентативнијих позоришта на подручју Војводине. Крајем седамдесетих година XX века извршена је доградња, реконструкција и адаптација, када је додавањем другог крила објекат добио симетричан изглед, сасвим у складу духа времена у коме је настао. Посебан акценат фасади са монументалним прочељем и два крила даје испад у виду трема у приземљу са балконом на спрату и фронтон са тосканским и јонским пиластрима и тимпаноном. Богат ентеријер у барокном стилу, са сликаном и штуко декорацијом, рађен по узору на бечка и пештанска позоришта један је од ретких позоришних простора који је до данас сачуван у аутентичном облику.[1]  Основне карактеристикеНародно позориште има две сцене: Велику сцену, са гледалиштем од 300 места, и Студио 99, са гледалиштем од 99 места; две пробне сале, 12 гардероба и 3 радионице. Корисна површина објекта: 4474 m² РепертоарУ Сомбору су режирали најистакнутији редитељи свије генерације: Мата Милошевић, Марко Фотез, Јован Путник, Славољуб Стевановић Раваси, Љубомир Драшкић, Дејан Мијач, Паоло Мађели, Вида Огњеновић, Љубиша Ристић, Јагош Марковић, Горчин Стојановић, Кокан Младеновић и многи други. Извођени су најзначајнији домаћи и светски позоришни класици, али и нова, авангардна драмска литература. Најновији репертоар за 2020. годину чине: „Кад би Сомбор био Холивуд“ – Кокан Младеновић, „Ово није државни посао“ - Даница Грубачки, „Тенор на зајам“ - Кен Лудвиг, „Кисеоник“ – Софија Мијатовић, „Самоубица“ – Николај Ердман, „Дует за солисту“ – Том Кемпински, „Семпер идем“ – Ђорђе Лебовић, „Папа Јована“ – Леа Јевтић, „Сумњиво лице“ – Бранислав Нушић.[6][8] Током паузе у раду позоришта од марта 2020. године (пандемија), у позоришту се врши сређивање архивске грађе позоришта. Врши се адаптација простора, уређивање и сортирање архивске грађе, што се реализује сопственим ресурсима. Очекује се и реализација пројекта дигитализације архиве.[9] Фестивал Позоришни маратонОд 1993. године свака позоришна сезона завршава се фестивалом Позоришни маратон. Током три дана и три ноћи, једна за другом, смењују се представе гостујућих позоришта, позоришних група и студената драмских факултета. Маратон завршава представа Народног позоришта Сомбор која је имала премијеру у претходној сезони. Маратон прате програми попут промоција књига, концерата, трибина, изложби, са гостима из земље и иностранства.[10] Ово правило прекршено је само 2008. и 2014. године, када је маратон трајао чак седам дана. На Маратону се уручује и награда, установљена 1992. године – „Никола Пеца Петровић“ за најуспешнијег позоришног менаџера. Ово је начин да се очува успомена на управника који је Народно позориште сврстао у ред најбољих позоришта у земљи.[11]
Види јошРеференце
Спољашње везе |
||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
