Наталија Петровић Каравелова

Наталија Петровић Каравелова
Наталија Петровић Каравелова, графика
Пуно име	Наталија Петровић Каравелова
Датум рођења	(1836-04-27)27. април 1836.
Место рођења	Макце, Кнежевина Србија
Датум смрти	7. јул 1905.(1905-07-07) (69 год.)
Место смрти	Карлове Вари, Аустроугарска

Наталија Петровић Каравелова (Макце, 27. април 1836. - Карлове Вари, 7. јул 1905) била је српска добротворка и књижевница. Са супругом, бугарским књижевником и политичким активистом Љубеном Каравеловим борила се за ослобођење Бугарске од Турака. Основала је прву штампарију у ослобођеној Бугарској. Помагала је младе српске књижевне таленте.^[1]

Наталија Петровић Каравелова рођена је 1836. године у варошици Макце, код Великог Градишта, као кћи свештеника Недељка Петровића. Њен млађи брат, Настас Петровић, касније је постао професор Велике школе и истакнута личност у културном и политичком животу Србије. Имала је још једног брата, Глигорија Петровића.^[2]

Јуна 1868. године удала се у Сремским Карловцима^[3], за бугарског књижевника Љубена Каравелова, са којим није имала деце.^[4] Каравелов је због својих политичких идеја неретко био хапшен и прогањан, а Наталија му је била подршка како у књижевном, тако и у политичком раду. После Каравелове смрти, преудала се за Аксентија Аксентијевића. Умрла је 7. јула 1905. године у Карловим Варима.^[1]

Наталија Петровић Каравелова помагала је свом мужу како у његовом књижевном тако и у политичком раду. Учествовала је и у штампању листова. Неретко се излагала великим опасностима^[5], преносила његове списе, новац и оружје намењено устаницима. После смрти свога супруга Наталија остаје у Бугарској, где 1880, годину дана касније, отвара прву штампарију у слободној Бугарској.^[1]

Живела је у Рушчуку, одакле је помагала многим српским и бугарским интелектуалцима и политичким емигрантима, међу којима је био и Никола Пашић. Осим тога, њено име се налазило и међу сарадницима многих угледних словенских друштава, која је помагала и учествовала у њиховом раду, оживљавајући идеје за које се борио њен супруг. Била је омиљена у народу, али на мети власти због помоћи коју је пружала противницима режима. Због тога јој је одузет велики део имовине, после чега се 1890. године преселила у Београд.^[2]

Пресељењем у Србију њен политички и друштвени активизам није утихнуо, већ је постала још оштрија и одважнија. Чинила је све да се рукописи њеног мужа објаве, и на крају је успела да приреди дела Љубена Каравелова и финансира споменик у Софији, њему у част. Желела је да сачува успомену на њега, јер је знала колико је много чинио за слободу своје земље.^[1]

Други пут се удала за Аксентија Аксентијевића и са њим основала Фонд Наталије Љ. Каравелове и Аксентија Аксентијевића,^[6] који је постојао је све до Другог светског рата .Како је и сама писала, имала и слуха за књижевне таленте, поготово младе. Знала је да им је потребна подршка, па им је помагала колико је могла.^[а].

Била је активна до краја живота, увек изналазећи нови мотив за велике и мале битке. Умрла је 7. јула 1905. године у Карловим Варима.^[2]

Наталија Петровић Каравелова објавила је једно дело под насловом Ради објашњења.^[1]

• Јоксимовић, Велиша (2014). Књижевност пожаревачког краја : од Григорија Синаита Млађег до Србољуба Митића. Пожаревац: Град Пожаревац. ISBN 978-86-912927-4-4.