Неформално образовање

Образовање представља један од значајних темеља на којем почива целокупно друштво, а у глобалном смислу и цео свет. Такође, као динамичан процес, призводи, осигурава и побољшава индивидуална знања и вештине. Образовање представља и један од битнијих услова друштвеног прогреса. У супротном, без образовања нема ни друштвеног напретка. У модерном друштву, постоје три значајне форме образовања, које заједно чине хомогену целину, које се назива концептом целоживотног образовања (перманентно образовање) :

Формално образовање (ФО), као иннституционално образовање, подразумева процес стицања одређених знања и способности унутар јасно дефинисаног и одређеног формалнообразовног система;
Нефромално образовање (НФО), као тип образовног процеса који се односи на изваниституцијске образовне активности којима се доборвољно стичу знања, вештине и способности;
Информално образовање(ИФО), које подразумева самоиницјативне и спонтане облике образовања, тачније спонтане облике преноса знања, вештина и способности.^[1]

Развој неформалног образовања(НФО)

Услед убрзаног развоја науке и технике, економских и социјалних промена и првенствено због немогућности формалног образовног система да прати те промене, те у потпуности задовољи потребе појединаца или заједнице за учењем, почетком 70-тих година XX века настаје концепт неформалног образовања. Неформално образовање представља веома важну, па чак и неопходну допуну формалном образовању и омогућава појединцима да приступе свим оним садржајима који су у формалном систему неприступачни. У последњих неколико година, уочено је убрзано ширење програма неформалног образовања, као што су програми за описмењивање, који представљају замену за школско формално обраовање.^[2]

Дакле, у модерном друштву, неформално образовање је све распрострањенији облик учења, стицања знања и вештина, те уједно постаје и потреба модреног начина живљења и пословања, рада и деловања. Такође, у литератури се за појам неформалног образовања користе и други термини и називи као што је нетрадиционално образовање, изваншколско образовање, неконвенционално образовање, мреже учења, културно-естетско образовање и слично.^[1]

UNESCO, 1972. године, дефинише неформално образовање као огранизовану едукативну активност, бан формалног система, која има за сврху да задовољи потребе корисника, али и циљеве учења. Данас, НФО пружа мноштво значајних програма едукације, који се могу разврстати у две широке категорије:

Образовни програми, што подразумвева стицање различитих знања и вештина;
Програми усмерени ка васпитању, што подразумева учење ставова и позитивних животних вредности.^[3]

Значај неформалног образовања, основни циљеви и задаци

Предност и значај неформалног образовања се оглада у стицању знања кроз акцију, праксу или искуство и омогућава практично применљиво знање које је прилагођено индивидуалним потребама. Учешће у активностима НФО је добровољно и не зависи од година, претходног искуства и образовања. Такође, представља и "другу шансу" за оне који из различитих разлога немају могућности за редовно школовање.^[3]

Неформално образовање има широк спектар циљева, а један од основних циљева НФО је развијање потреба младих и одраслих људи, односно интеграција и укључивање појединаца у друштво и све друштвене активности и процесе. Првенствено тежи да омогући сваком појединцу да буде актер у свим садржајима и програмима који су у оквиру формалног образовања били недоступни и неприступачни. НФО својим програмима и обукама настоји да обезбедби сваком појединцу да оствари и одржи способности које су неопходне за обављање његових улога у пословном процесу, те да сваки поједуинац постане озбиљан кандидат на тржишту радне снаге.^[1]

Задаци неформалног образовања обухватају све активности које су усмерене ка постизању циљева појединаца. Један од основних задатака подразумева пружање адекватних програма и обука који ће обухватити цео животни век сваке особе појединачно. Такође, постоји неколико темељних и утврђених задатака НФО, који су усмерени према различитим циљним групама као што су маргинализоване и мањинске друштвене групе, одрасли који се оспособљавају за живот и рад, млади у омладинским клубовима, невладиним организацијама, слободним активностима изван/после школе и друге друштвене групе, а то су:

омогућавање неформалног образовања појединцима и групама којима су програми формалног институционалног образовања из различитих разлога недоступни и неприступачни, као и избегавање и превазилажење друштвено-културолошких препрека у образовању и побољшање основних услова живота појединаца и ширење знања, вештина и способности потребних за живот, рад и друге друштвене активности.^[1]

Такође, значај неформалног образовања се огледа и у томе што неформално образовање није ограничено годинама, полом, расом или културом, већ су сви појединци једнаки и имају једнаке шанске и исте могућности. Улога НФО је веома велика, те стицање нових знања и вештина кроз неформалне облике образовања представља услов за све појединце који желе да "опстану" и несметано обављају своје пословне и приватне активности и делатности.^[1]

У пракси, постоје разни примери неформалног образовања, као што су курсеви и обуке који доприносе развоју стручних вештина(нпр. дактилографски курс), личном развоју (курс превладавања стреса) и развој активног грађанства, односно решавање различитих друштвених проблема као што су превенција насиља или превенција ХИВ-а и сл.^[2]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д Кука, Е.(2012). Концепт неформалног образовања. Живот и школа, 27, стр. 197-203.
^ ^а ^б Павићевић, М., Петровић, Д.(2015). Разлике између формалног, неформалног и информалног образовања. Зборник радова Учитељског факултета, стр. 103-113.
^ ^а ^б Марковић, Д.(2003).Неформално образовање; Невидљива снага друштва. Београд: Тодра.

Литература

Brown, J. S., Collins, A., & Duguid, P. (1989). Situated cognition and the culture of learning. 18(1), 32.
Blyth, C. (2008). The Art of Conversation. London: John Murray.
Callanan, Maureen; Cervantes, Christi; Loomis, Molly (2011). „Informal learning”. Wiley Interdisciplinary Reviews: Cognitive Science. 2 (6): 646—655. PMID 26302414. S2CID 26878237. doi:10.1002/wcs.143.
Dewey, J. (1933). How We Think. New York: D. C. Heath.
Kahane, Reuven (1997). The Origins of Postmodern Youth: Informal Youth Movements in a Comparative Perspective. Berlin: De Gruyter. ISBN 9783110154320. doi:10.1515/9783110817188. .
Rogoff, B. (2003). The cultural nature of human development. NY: Oxford University Press.
Sennett, R. (2012) Together. The rituals, pleasures and politics of cooperation. London: Allen Lane.
Zeldin (1999). Conversation: How Talk Can Change Your Life. London: Harvill Press.