Николај Андријанов
Николај Јефимович Андријанов (рус. Никола́й Ефи́мович Андриа́нов; 14. октобар 1952 - 21. март 2011)[1] је био совјетски/руски гимнастичар. Држао је рекорд код мушкараца са највише олимпијских медаља: 15 (7 златних, 5 сребрних, 3 бронзане) док га Мајкл Фелпс није надмашио на Летњим олимпијским играма у Пекингу 2008. године. Андријанов је трећи спортиста (мушки или женски) по укупним олимпијским медаљама након Фелпсових 28 и Ларисе Латињине која је добила 18. Андријанов је освојио највише медаља на Летњим олимпијским играма 1976. године: 6 појединачних медаља и једном екипном медаљом. У оквиру спорта спортска гимнастика за мушкарце такође држи рекорд са највише појединачних олимпијских медаља (12) и дели мушки рекорд са највише појединачних олимпијских златних медаља у гимнастици (6), са Борисом Шаклиним и Дмитријем Билозерчевим (ако се рачунају Алтернативне олимпијске игре 1984.). Детињство и олимпијска каријераАндријанов је са 11 година ушао у Дечију и омладинску спортску школу спортског друштва Буревестник у Владимиру. Први међународни успех постигао је 1971. године на Европском првенству у Мадриду, где је освојио две златне медаље. Између 1971. и 1980. победио је на многим међународним гимнастичким такмичењима, укључујући олимпијске игре, светска и европска првенства. Андријанова прва олимпијска медаља је била златна у такмичењу на партеру 1972. године. Доминирао је у гимнастичким такмичењима 1976, укључујући спортску гимнастику, четири злата, два сребра и бронзу.[2] Ове медаље су укључивале злата у вежбама на партеру, карикама и прескоку, као и злато у спортској гимнастици из 1976. године. Његов рекорд од четири гимнастичка злата држао се све док Витали Шербо није освојио шест 1992. године.[3] Андријанов је положио олимпијску заклетву за спортисте на Летњим олимпијским играма 1980. у Москви. У такмичењу из гимнастике освојио је још два злата, две сребра и бронзу.[2] Андријанове златне медаље на тој Олимпијади били су у прескоку и екипној конкуренцији, сребрне су биле у спортској гимнастици и у партеру, а бронзана медаља на вратилу.[4] Пензионисао се убрзо након тих Олимпијских игара. Каснији животАндријанов се оженио познатом совјетском гимнастичарком, двоструком олимпијском шампионком Љубов Бурдом. Заједно су радили као дечији тренери гимнастике, а Андријанов је био главни тренер јуниорске репрезентације совјетске националне репрезентације у периоду 1981–1992. У периоду 1990–1992. такође је тренирао совјетску сениорску гимнастичку екипу, а 1990–1993. је био шеф Совјетске, а касније и Руске гимнастичке федерације. Андријанов је 2001. године ушао у Кућу славних гимнастике. Између 1994. и 2002. тренирао је јапанску олимпијску гимнастичку репрезентацију, на позив свог бившег ривала Мицуа Цукахаре. Андријанов је тренирао Цукахаровог сина, Наоиа Цукахару, и отац и син су га сматрали заслужним за подизање Наоиеве вештине и самопоуздања што је омогућило да се такмичи на међународном нивоу.[5] 2002. године постао је директор гимнастике у Специјализованој спортској школи за децу и омладину Н.Г. Толкачјов у Владимиру, где је и почео да се бави спортом у младости. Андријанов је у последњим годинама добио дегенеративни неуролошки поремећај и последњих месеци није био у стању да помера руке или ноге или да говори.[6] Андрианов је умро 21. марта 2011. у 58. години живота[7] у свом родном граду Владимиру.[8] Достигнућа (не-олимпијска)
Признања и награде
Види јошРеференце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
