Николај Кибалчич
Николај Кибалчич (рус. Николай Иванович Кибальчич, укр. Микола Іванович Кибальчич; Короп, 19. октобар 1853 — Санкт Петербург, 3. април 1881) био је руски револуционар и проналазач српско-украјинског порекла.[1] Сматра се пиониром ракетне технологије, и истраживања свемира.[2] Остао је упамћен и као један од главних учесника атентата на руског цара Александра II Романова.[2] Даљи је рођак Виктора Сержа.[3] БиографијаРани животНиколај Кибалчич је рођен 1853. у селу Короп, у Черниговској губернији (данашња Черниговска област), у породици православних свештеника.[4] Његова породица потиче од православног свештеника Григорија, који се у Русију преселио након Велике сеобе Срба, и наредних пет генерација његових потомака су били свештеници.[1] Део породице Кибалчич одлази у Србију да се бори у Српско-турским ратовима, укључујући и његовог брата Степана.[1] Уписује Новгородско-северску гимназију, међутим убрзо се на инсистирање оца пребацује у богословску школу након које уписује Черниговску богословију.[1] Од 1871. студира на Петербуршком институту железничких инжењера, а од 1873. на Медицинско-хируршкој академији.[1] Народна вољаПрви пут бива ухапшен 1875. под оптужбом за ширење револуционарне пропаганде, и у затвору остаје све до 1878.[1] Николај се по изласка из затвора налазио под полицијским надзором, и било му је забрањено да заврши школовање.[5] Након изласка на слободу ступа у револуционарну организацију Земља и слобода, која се касније поделила на две организације, а Кибалчич се приклања струји Народна воља (рус. Наро́дная во́ля).[5] У организацији постаје задужен за израду експлозивних направа, а у чланку "Политичка револуција и економско питање", Кибалчич формулише програмска начела своје организације.[5] Као члан Народне воље израђује експлозивну направу коју су њени чланови користили приликом атентата на цара Александра II Романова.[1] Самом атентату је претходила израда више иновативних експлозивних направа, од којих су неке коришћене приликом ранијих покушаја атентата.[5] Атентат на РомановаНародна воља је 13. марта 1881. (јулијански календар) извршила бомбашки напад у коме је страдао руски цар Александар II Романов.[4] Након антентата Народна воља издаје саопштење у коме преузима одговорност за атентат, и излаже своје политичке захтеве.[4][6] Након објаве саопштења, члановима Народне воље стижу писма подршке од стране радикалних левичара, међу којима је био најпознатији Карл Маркс.[6] Николај Кибалчич бива ухапшен 17 дана након атентата, заједно са осталим организаторима атентата, и осуђен је на смрт вешањем.[4] Приликом погубљења, одбио је да прими причест од свештеника, и изразио је своје атеистичке ставове.[5] У тренутку смрти имао је 27. година. Након његовог погубљења, долази до прогона породице Кибалчич од стране руских власти, тако да део Кибалчича емигрира у Србију и Бугарску.[1]  Нацрти ракетне летелицеНеколико дана пре погубљења, Николај Кибалчич израђује нацрте ракетне летелице са људском посадом, која би према његовим предвиђањима могла да понесе људску посаду.[1][2] Нацрти нису у потпуности завршени, а сам Кибалчич је послао молбу у којој је тражио да његово погубљење буде одложено до завршетка пројекта, међутим молба је одбијена, а нацрти су након његове смрти били запечаћени.[4] Нацрти су први пут објављени тек 1918. године, након Октобарске револуције.[1][4] НаслеђеУ Русији и бившим земљама Совјетског Савеза, више улица и образовних установа ниси назив по Николају Кибалчичу, а његова родна кућа у Коропу је претворена у спомен-музеј.[1] У совјетској литератури, Николај Кибалич је приказиван као "научник-револуционар", и помињан је у говорима Никите Хрушчова током свемирске трке између САД и СССР-а.[1] Међународна астрономска унија је Месечев кратер Кибалчич 1966. назвала у част Николаја Кибалчича.[5] Радови Николаја Кибалчича оставили су велики утицај на совјетску научнофантастичну књижевност.[4] По Кибалчичу је такође створен лик дечака-јунака, који је у Совјетском Савезу био предмет дечијих романа, цртаних и играних филмова.[5][7] Српска телевизијска серија Мала историја Србије, посвећује једну од својих епизода Николају Кибалчичу.[8] Референце
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
