Дипломирао је на Академији примењених уметности у Београду, где је наставио да живи и ради. Велики део стваралаштва посветио је графичком обликовању, карикатури и илустрацији. Као сликар, излагао је самостално десетак пута у Београду, Алкмару, Ротердаму и Келну, као и на стотинак колективних изложби.
Књига „Дикан“ (први том, епизоде 1969-1971), издање: „Еверест Медиа“, Београд 2013.
Такође се бавио и писањем у разним жанровима. Писао је биографије познатих сликара, стручне прилоге о дизајну, хумореске, као и комедије које су извођене на радио–програму. Аутор је и књиге хумористичких записа До... (Београд, 1997).
Приликом прављења стрипа „Диканове авантуре“ у Политикином Забавнику 1969. године, Нинослав Шибалић је спојио свог колегу са Академије примењених уметности, цртача Лазу Средановића, са уредником и косценаристом Николом Лекићем. Осим тога, прва Диканова прича, „Буздованске игре“, написана је заједничким радом Шибалића и Лекића.
Занимљиво је да је, као конструктор разбоја са отвореним ничаницама, Шибалић добио Златну значку Удружења београдских проналазача.
Међу колегама је био вишеструко цењен:
Када су објављене прве карикатуре Нинослава Шибалића, оне су представљале велико освежење у тој журналистичко–уметничкој дисциплини и то како по графичком изразу, тако и по идејама. Свој неспорни таленат Шибалић је потврдио и у књизи Карикатуре (Београд, 1968), али је касније, на жалост, прилично маргинализовао своје активности као хумористичког цртача. Био је члан УЛУПУДС, али је много поноснији био на своје чланство у неформалној[1] Чубурској академији наука.
Шибалић, Нинослав и др. Карикатура 71 : Салон Музеја примењене уметности, Београд, 1-18. септембар 1971 = Gallery of the Museum of Applied Arts, exhibition of 1-18. september 1971, Belgrade
Карикатура и телевизија '1984 (карикатуристи - чланови Улупудс-а), Галерија Дома културе Студентски град, Београд, 4-12. 10. 1984.[4]
.jpg)
