Обер-прокурор
Обер-прокурор (рус. обер-прокурор) био је политички представник Руске Империје при Светом правитељствујушчем синоду (1721—1917). Постојали су и сенатски обер-прокурори који су вршили тужилачку власт у департманима Правитељствујушчег сената. ИсторијатОбер-прокурор при Светом правитељствујушчем синоду је установљен указом императора Петра Великог од 11. маја 1722. године (по старом календару). Тада се налазио у подређености генерал-прокурору при Правитељствујушчем сенату. Исте године, 13. јуна, донесен је и општи акт (инструкција) којим су уређена права и обавезе обер-прокурора.[1][2] Међутим, функција обер-прокурора је била упражњена у периоду од 1726. до 1741. године. Функција је васпостављена 31. децембра 1741. године (по старом календару) на иницијативу генерал-прокурора кнеза Никите Трубецког и то као самостална функција са значајним овлашћењима. Обер-прокурор није био члан Светог правитељствујушчег синода, али је редовно присуствовао његовим сједницама. Пазио је на законитост синодских одлука и на пословни ред током синодских сједница. Као што је често сам генерал-прокурор преовладавао над сенаторима тако је исто и обер-прокурор над синодским члановима. Такође, император сверуски је постављао синодске чланове на предлог обер-прокурора. Утицај обер-прокурора током 18. вијека ипак је био ограничен с обзиром да му црквена јерархија није дозвољавала да се мијеша у чисто црквене послове. Након доласка на престо императора Александра I (1801) извршена је значајна реформа државних органа (тзв. министарска реформа). Умјесто дотадашњих колегијума основана су министарства. Генерал-прокурор је сједињен са функцијом министра правде. Међутим, обер-прокурор при Синоду није претворен у министарску функцију већ је задржао свој самостални положај и непосредну подређеност императору сверуском. Ипак, 1817, основано је тзв. сугубо Министарство духовних послова и народне просвјете и обер-прокурор је постао подређен министру. Због противљења црквене јерархије тзв. сугубо министарство је укинуто 1824, а обер-прокурор је поново постао самосталан и подређен императору. Утицај обер-прокурора током 19. вијека се знатно проширио. Једино је он имао право да подноси синодске извјештаје императору (раније је то право имао и предсједавајући Синода). Од 1835. обер-прокурор је по положају био изједначен са министрима и главним управницима ресора. Присуствовао је сједницама Комитета министара и Државног савјета. Од 1864. постојао је и замјеник обер-прокурора (рус. товарищ обер-прокурора) са правима и дужностима замјеника министра. Након што је октобра 1905. установљен Савјет министара Руске Империје као државни орган са колективном одговорношћу (влада), његов члан је заједно са министрима и главним управницима ресора био и обер-прокурор при Светом правитељствујушчем синоду.[3][4][5] Списак обер-прокурораОбер-прокурори при Светом правитељствујушчем синоду:
Види јошРеференце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
