Обновитељство

Обновитељство (званични назив - Руска православна црква; касније - Православна црква у СССР-у, такође Жива црква, Обновитељска црква) - је расколнички покрет у Руској православној цркви 1922-1940-их година. Настала је у мају 1922. године, када је, на иницијативу и уз активно учешће државних органа Совјетске Русије, група православног свештенства, која је узела назив „Жива Црква“, покушала да уклони предстојатеља Руске Цркве Патријарха, Москве и целе Русије Тихона, из црквене управе, за коју су формирали „Вишу црквену управу (ВЦУ). Хапшење патријарха Тихона, престанак функционисања патријаршијске црквене управе и подршка совјетској власти (укључујући њене репресивне органе) довели су до брзог раста обновитељства. Током 1922-1923, више од половине руске епископије и парохија било је потчињено обновитељским структурама. Међутим, пуштање патријарха Тихона из затвора у лето 1923. године изазвало је масовни повратак свештенства и мирјана у патријаршијску цркву. Године 1923. све обновитељске групе су званично распуштене, а уместо ХЦУ формиран је Свети синод православне руске цркве на челу са председавајућим. Синодом су узастопно председавали: Евдоким (Мешчерски) (1923-1925), Венијамин (Муратовски) (1927-1930), Виталиј (Введенски) (1930-1935). После принудног самораспуштања Синода у пролеће 1935, искључива контрола је прешла на Виталија (Введенског), а октобра 1941. на Александра Введенског. Почетком тридесетих година 20. века, као део опште оштре политике уништавања верског живота у СССР-у, власти су заправо престале да праве разлику између обновитеља и „тихоновца“. Током Великог терора 1937-1938, масовне репресије и затварање цркава довели су реновационизам на ивицу пропасти ^[1]. Избијањем Великог отаџбинског рата (1941) уследило је извесно оживљавање парохијске делатности и почели су покушаји да се обнове епархијске структуре обновитељства. Септембра 1943. држава је санкционисала и помогла руководству „старе црквене оријентације“ на челу са митрополитом Сергијем (Страгородским) у одржавању архијерејског сабора за избор патријарха, након чега је држава поставила курс за ликвидацију обновитељских структура: обновитељи су почели масовно да се селе у Московску патријаршију. Смрт Александра Введенског 1946. године сматра се крајем обновитељства, иако је последњи непокајани обновитељски јерарх Филарет (Јаценко) умро 1951. године ^[2].

Обновитељство се сматра реформским покретом који је настао у верској реформацији касног 19. и почетка 20. века ^[3], али савремени црквени историчари то оспоравају. Иако су у почетном периоду идеолози обновитељства доносили програме црквених реформи, али са изузетком увођења венчаног епископата и поновне женидбе свештенства, или уопште нису спроведени, или су били скраћени ^[1]. Према савременим истраживачима у Руској православној цркви, главни садржај покрета обнове било је признање „правде социјалне револуције која се догодила у земљи“, споразум са новом владом у Совјетској Русији, захтев за успостављање „симфоније” са њом, жељу за национализацијом Цркве, и активну сарадњу са новим властима^[4][5].

Припремајући се за одузимање црквене имовине, бољшевичке вође (пре свега Л.Д. Троцки) су одлучиле да хитно „мобилишу“ свештенство лојално власти, доведу га до потпуног раскида са највишим црквеним властима и створе марионетске црквене управе у центру и локално потпуно под контролом режима. У ноћи 12. маја 1922. године, протојереј Александар Веденски, који је стигао из Петрограда, са двојицом својих истомишљеника Владимиром Красницким и Јевгенијем Белковим, у пратњи службеника ГПУ, стигао је у Тројицки комплекс на Самотјоку, где је патријарх Тихон тада је био у кућном притвору. Оптужујући га за опасну и непромишљену политику која је довела до конфронтације између Цркве и државе, Веденски је захтевао да се Тихон одрекне својих овлашћења приликом хапшења. После извесног размишљања, Тихон је потписао резолуцију о привременом преносу црквене власти од 16. маја на митрополита Јарославског Агафангела (Преображенског).

Дана 14. маја 1922. године у Известијама се појавио „Апел верујућим синовима Руске православне цркве“ који је садржао захтев за суђење „извршиоцима црквеног пустошења“ и изјаву да се оконча „грађански рат Црква против државе.”

Председник Савета за послове Руске православне цркве Г. Г. Карпов обратио се 15. августа 1944. Стаљину, Молотову и Берији са предлогом да се „убрза процес слома обновитељства“. Као резултат тога, до краја рата, обновитељима су остале само две парохије - црква Пимена Великог у Новим Воротники (Нови Пимен) у Москви, где је служио Александар Веденски, настављајући да себе назива митрополитом и првојерархом, украсивши своју личност са четири панагије. У његовој јурисдикцији је сачувана и парохија у Уљановску, где је служио Веденски током евакуације ^[6].

Смрћу Александра Веденског, која је уследила 25. јула 1946. године, завршен је процес консолидације Руске православне цркве. У то време, скоро све обновитељске парохије и свештенство били су припојени Московској патријаршији. Остало је неколико епископа који су одбили да се покају или, из канонских разлога, нису били примљени у Руску православну цркву, али више нису могли битније да утичу на стање ствари. Последњи јерарх обновљенац био је Филарет (Јаценко), који је умро 1951. године и носио титулу митрополита Крутичког у обновитељству ^[7].

Да би потврдили исправност изабраног курса у очима читавог хришћанског света, обновиоци су придавали изузетан значај односима са другим православним црквама ^[1]. Представници Цариградске и Александријске православне метохије у Москви признали су канонски статус обновитеља као помесне православне цркве у Русији. Представник цариградског патријарха и архиепископа синајског, архимандрит Василије (Димопуло) и представник патријарха александријског, архимандрит Павле (Катаподис), скоро од самог почетка раскола, примили су расколнике у службама, укључујући и обновитељског свештенства ^[8], и имао евхаристијску комуникацију са обновитељским синодом. Истовремено, Цариградска патријаршија је „за то знала и ни на који начин му није замерила.

Интервенција Цариградске патријаршије само је погоршала ионако изузетно тежак положај Патријаршијске цркве у Русији и замало довела до потпуног раскида између две Патријаршије. Према речима свештеника Александра Мазирина, став Цариградске патријаршије у погледу обновитељског раскола био је 20-их и 30-их година 20. века одређен не толико црквено-канонским принципима колико политичким факторима: у основи, Цариградски патријарси су нагињали онима који су имали боље односе са совјетском влашћу ^[9].

Од четворице источних патријарха само антиохијски патријарх није ступио у општење са обновитељима. Ово се вероватно може објаснити чињеницом да је у Антиохијској цркви, од почетка 20. века, јерархија престала да буде под контролом Грка ^[10].

Међутим, постепено, како се прогон Цркве у СССР-у појачавао, питање односа са источним патријарсима и за Московску патријаршију и за обновиоце постајало је све мање актуелно. Нема података о било каквим контактима руских црквених кругова са Истоком у другој половини 1930-их.