Операција Зелено море

Операција Зелено море
Део Рата за независност Гвинеје Бисао
Време 22. новембар 1970. Место Конакри, Гвинеја Исход Мала португалска победа, португалски ратни заробљеници су ослобођени, неколико ПАИГЦ и гвинејских бродова је уништено, неуспех да се ухвате или убију Амилкар Кабрал и Ахмед Секу Туре.
Сукобљене стране
Војска Португала Гвинејски побуњеници	Гвинејска народна милиција ПАИГЦ
Команданти и вође
Алпоим Калвао Антонио Спинола Ребордао де Брито	Ахмед Секу Туре
Јачина
	непознато

Операција Зелена море (порт. Operação Mar Verde, такође позната и ван Португала као Португалска инвазија Гвинеје) је био поморски напад на Конакри које је извело 350 до 420 португалских војника и гвинејскиј војника под португалским заповедништвом.^[1] Циљеви операције су били свргавање режима Ахмеда Секу Туреа, хватање лидера Афричке партије за независност Гвинеје и Зеленортских острва (скраћено: ПАИГЦ) Амилкара Кабрала, уништавања поморске и ваздухопловне опреме ПАИГЦ и спашавање португалских ратних заробљеника држаних у Конакрију.

Нападачи су се повукли после спашавање ратних заробљеника и уништавање неких бродова ПАИГЦ, али нису успели да ухвате Амилкара Кабрала или да сруше режим Ахмеда Секу Туреа.

Године 1952, Ахмед Секу Туре је постао вођа Демократске партије Гвинеје. Године 1957, на изборима у Гвинеји партија је 56 од 60 места. Демократска партија Гвинеје је спровела плебисцит у септембру 1958. на ком су Гвинејци великом већином определили за тренутну независност, а не за наставак сарадње са Француском. Француска се повукла, а 2. октобра 1958. Гвинеја се прогласила сувереном и независном републиком са Туреом као председником.^[2]

Године 1960, Туре је дочекао и подржао Амилкар Кабрал и његова организација, ПАИГЦ, која је тражила независност Португалске Гвинеје (сада Гвинеја Бисао) и Зеленортских острва од Португала.^[3] Године 1961, ПАИГЦ је започео рат за независност Гвинеје Бисао.^[4]

У ноћи између 21. и 22. новембра 1970. је око 200 наоружаних Гвинејаца обучених у униформе сличне онима које користи Војска Гвинеје и под командом португалских официра, као и 220 афро-португалских и португалских војника се искрцало на тачкама око Конакрија. Војници су се искрцали са четири неозначена брода, десатни и теретни брод, и уништели 4 или 5 бродова за снабдевање ПАИГЦ. Други део се искрцао у близини летњиковца председника Туреа, који су запалили.^[5] У том тренутку Туре је био председничкој палати. Други војници су заузели две војне осматрачнице, преузели контролу над главном градском електраном, заузели штаб ПАИГЦ (али нису заробили Амилкара Кабрала), и ослободили 26 португалских ратних заробљеника које је држао ПАИГЦ. Гвинејска војска је успела да натера нападаче да се повуку. Нападачи су у нападу претрпели само незнатне губитке.

Дана 8. децембра 1970, Савет безбедности УН је усвојио Резолуцију 290, која је осудила Португал због инвазије на Гвинеју, и позвао Португала да поштују принципе самоопредељења и независности Гвинеје.^[6] На дан 11. децембра 1970. Организација афричког јединства усвојила је резолуцију којом је једногласно осудила инвазију.^[7]

• Португалски колонијални рат
• Антонио Спинола: гувернер Португалске Гвинеје у то време.
• Операција Гордијев чвор

• Brecher, Michael (1997). A Study of Crisis. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10806-0.