Органски поремећаји артикулацијеОргански поремећаји артикулације представљају скуп поремећаја заједничке делатности говорних органа приликом произвођења говорних гласова, која је уско повезана са развојем фонемског слуха код деце који омогућава диференцирање гласова у речи. Артикулациони поремећај се може јавити као изолована тешкоћа или може бити удружен са неком другом говорно-језичком тешкоћом (нпр фонолошким поремећајем, специфичним језичким поремећајем, муцањем).[1] Основне информацијеКомуникација подразумева свако вербално или невербално понашање, без обзира на то да ли је намерно или ненамерно, а које утиче на понашање, идеје или ставове других особа у окружењу. Језик, говор и комуникација су три појединачна система одређена структуром и специфичним развојним процесима така да ако у једном домену постоји кашњење или заостајање, оно се може одразити на друге домене.[2] За успешну комуникацију неопходно је да дете увремењено развије темељне вештине којима ће моћи разменити одређене садржаје. Размена може бити вербална и невербална (гестикуларна, писана, итд). Функција артикулације у комуникацији представља заједничку делатност говорних органа приликом произвођења говорних гласова. Правилна говорна артикулација је уско повезана са развојем фонемског слуха код деце који омогућава диференцирање гласова у речи. Развој артикулације следи развојни модел и са око четири године говор би требало да је разумљив.[3] У том смислу код појединих особа могу се јавити артикулациони поремећаји, односно поремећај изговора говорних гласова, као поремећаји моторичке производње појединог гласа (једног или више њих) који се манифестују у виду:[4]
ЕтиологијаОрганске артикулационе поремећаје узрокују: Aнатомскe неправилности говорних органа:[5]
Урођени деформитети Неуролошка стања
ДијагнозаУ функцији артикулације процењује се:[6]
ПроценаПроцену функције артикулације неопходно је да уради логопед. Процена се у свим узрастима врши на основу анамнестичких података добијених од родитеља или старатеља детета, као и клиничког прегледа и опсервације уз по процени додатне дијагностичке процедуре (стандардизовани тестови у логопедији):[6] 1. Тријажни артикулациони тест 2. Глобални артикулациони тест 3. Тест за процену артикулационих и фонетско-фонолошких способности:
4. Тест оралне праксије. ПрогнозаПрисутност умерених тешкоћа (ниво 2) представља умерено отежавајући чинилац за развој и партиципацију детета у социјалним и образовним ситуацијама, у свим узрастима. Није довољан као самосталан критеријум за упис детета у Регистар, али говори о потреби за интервенцијом у циљу пружања помоћи детету.[6] Присутност изражених тешкоћа (ниво 3 и ниво 4) негативно утиче на партиципацију детета у образовним и социјалним ситуацијама. Представља довољан критеријум за упис детета у Регистар. Мора бити праћен одговарајућим интервенцијама (нпр. додатне специјалистичке процене, саветовање родитеља, интервенције у вртићу или школи, прилагођавање образовног приступа).[6] Референце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia