Становништво Личке регименте чинили су највећим делом Хрвати и Срби, док су преостали део сачињавали припадници разних народа, који су као војни часници, службеници или занатлије досељавани из других хабзбуршких земаља.[4][5]
Историја
Оточка регимента (обележена жутим оквиром, у јужном делу) са другим региментама и суседним жупанијама, према стању из 1803. године
Током прве половине 18. века, све крајишке капетаније на подручју Лике и Гацке налазиле су се у саставу тадашњег Карловачког генералата, односно Хрватске војне крајине. оточка регимента је установљена 1746. године, након реорганизације крајишких јединица у северној Лици и Гацкој.[1][2]
По одредбама Пожунског мира, целокупно подручје Оточке регименте је током 1806. године заједно са свим крајишким и жупансијксим областима јужно од реке Саве потпало под француску власт, ушавши у састав новостворених Илирских провинција. Хабзбуршке власти су 1813. године поново запоселе то подручје, које је тада ушло у састав Аустријске царевине.[6]
Иако се основна улога оточких и осталих крајишника огледала у заштити пограничних хабзбуршких области према османској Босни, ова регимента је заједно са осталим крајишким јединицама повремено упућивана и на разна западноевропска ратишта.[7]
Објављивањем царског патента од 7. маја 1850. године, на снагу је ступио нови граничарски статут, чиме је знатно унапређен начин управе у свим крајишким областима, укључујући и Оточку регименту.[8] Почевши од 1860. године, изнова су оживели стари политички спорови и расправе о потенцијалном развојачењу Оточке регименте и свих осталих граничарских области, за шта су се залагали политички чиниоци у Загребу, али томе су се противиле централне власти у Бечу, тако да је решавање сложених питања о развојачењу у неколико наврата одлагано.[9][10]
Током 1873. године извршена је царска наредба о развојачењу свих пукова у саставу Хрватско-славонске војне крајине, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну земаљску управу, која је била раздељена на шест крајишких окружја, а међу којима је био и новостворено Личко-оточко окружје, које је образовано на подручју укунутих регименти, Оточке и Личке. Тек 1881. године, сва крајишка окружја прикључена су Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави. У склопу проширене Краљевине, припојена окружја наставила су да постоје до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе, чиме је довршен процес интеграције некадашњих крајишких области.[11][12][13]
Види још
Граничарски војник Оточке регименте из средине 18. века
Valentić, Mirko (1978). „Vojna krajina u austrijskoj politici 1849-1860.”. Časopis za suvremenu povijest. 10 (2): 45—67. Архивирано из оригинала 02. 05. 2024. г. Приступљено 28. 03. 2025.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
.jpg)
