Павле Калуђерчић

Павле Калуђерчић (Сарајево 1935), био је професор на Електротехничком факултету у Источном Сарајеву, а обављао је дужност декана на Машинском факултету у Сарајеву. Добитник је награда: Плакета "Infotech", Велика Плакета-Електротехнички факултет Источно Сарајево, Награда "Др Богдан Зимоњић" из области интерне медицине и Златна Плакета "Борис Кидрич" за допринос ширењу техничке културе.

Павле Калуђерчић је рођен у Сарајеву 1935. године гдје је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је ЕТФ на Универзитету у Београду (1958), а докторирао техничке науке на Свеучилишту у Загребу (1972). Током каријере био је активно присутан у академским и професионалним круговима. Радио је на домаћим и иностраним универзитетима као ванредни и редовни професор, а обављао је и дужност декана на Машинском факултету у Сарајеву у једном мандату, а радио је у индустријским истраживачко-развојним центрима у земљи (IRCA "Енергоинвест" Сарајево) и у иностранству Landis&Gir- Зуг. Швајцарска). Од 1973 редовни је професор на Машинском факултету Универзитета у Сарајаву. За вријеме посљедњег рата у Босни- једно вријеме ради на Техничком факултету Универзитета "Вељко Влаховић" у Подгорици. Академску каријеру завршио је 2005. године у Сарајеву, након повратка из избјеглиштва, као професор Електротехничког факултета у Источном Сарајеву. Своје радове, њих стотињак научних је објавио већим дијелом у иностранству, а имао је неколико у свијету признатих патената које је излагао на конференцијама, те десетак објављених универзитетских уџбеника и скрипата. Неколико пута је позван да одржи и пленарна предавања. Његов допринос образовању и науци евидентан је у великом броју објављених радова као и дипломаца који су постали познати на универзитетима у земљи и иностранству и компанијама на професионалном раду. Професор Калуђерчић је активно сарађивао са партнерима у индустрији. Водио је или учествовао у реализацији неколико пројеката. Предавао је у Сарајеву, Њемачкој, Подгорици, Загребу и Швајцарској. Аутор је 56 научних радова објављених у часописима, 11 уџбеника, 3 патента и десетак есеја. Посљедњих година живота је писао, дјелимично и објављивао, мемоарску литературу о породичним коријенима, значајним људима које је познавао, и догађајима којима је свједочио.^[1]

• Obrada podataka sa osnovama statistike, DIF, UNSSA, Pale, Istocno Sarajevo
• Osnovi programiranja, UNSSA, Srpsko Sarajevo
• Numerička matematika – algoritamski pristup, VŠRE Beograd
• Relacione baze podataka, VŠRE, Beograd
• Osnove elektrotehnike sa osnovama elektronike , VETŠ, Beograd
• Uputstvo za rad u računskom centru, MF, Sarajevo
• Računari u inženjerstvu, Svjetlost, Sarajevo
• Osnovi dinamike i upravljanja procesima, Mašinski fakultet, Sarajevo
• Programiranje analognih računara, VTA, Rajlovac
• Princip rada i programiranja digitalnih računara -- BASIC, PMF, Sarajevo
• Uputstvo za rad u laboratoriji za elektroniku, Univerzitet u Sarajevu

• Pavle Kaluđerčić: PID Regler, Hauptpatent Nr. 494422 Schweiz
• Pavle Kaluđerčić: Frequenzweite PI-Regelung Hauptpatent Nr. 1588341 Schweiz
• Pavle Kaluđerčić: Wide frequency controller, US Patent application PA 1601

• Електротехнички факултет Универзитета у Источном Сарајеву

Рукопис "Сјећања на људе и догађаје", према ријечима доктора Саше Кнежевића сага је о породици Калуђерчић, која прати један вијек, и таман толико преко тога да својим садржајем загребе и ивице деветнаестог, али и двадесет и првог стољећа. Аутор рукописа је Павле Калуђерчић, посљедњи Мохиканац у Сарајеву којег више нема "посљедњи потомак славног борца" како је свог знаменитог јунака именовао насловом своје приповијетке Бранко Ћопић. Просторно је рукопис у највећој мјери везан за Сарајево у које се 1883. године досељава ауторов дјед Стево Калуђерчић. Стево је Србин из оне генерације културних посленика који су шехер начинили градом. Мада својим насловом рукопис упућује да се у његовом фокусу налазе људи и догађаји свакоме је јасно на прво читање да је централна тема град, Сарајево, оно Сарајево, ово Сарајево, свако Сарајево кога више нема. Калуђерчић припада једној повлашћеној генерацији која је бар један дио свог живота могла у њему и да ужива, свјесно подсјећајући на мучна времена ратних страдања и постратних патњи. Аутор нам у свом тексту иманентно показује како је град растао и како је опадао. Док Радославка Р. Сударушић наводи да је овај рукопис у суштини хроника једне сарајевске породице, коју је основао Стево Калуђерчић просвјетни, културни и политички радник са краја XIX и почетка XX вијека. Будући да је аутор овог рукописа унук Стеве Калуђерчића, текст садржи доста драгоцијених података из његовог приватног живота, који је потпуно непознат широј јавности. Оно што даје посебну снагу овом рукописном дјелу Павла Калуђерчића, јесте чињеница да је Други свјетски рат, приказан двојако- из дјечије перспективе и из перспективе одраслог човјека. Нарочито је занимљива прва перспектива, гдје је истина сагледана очима зачуђеног и збуњеног дјечака коме је њемачко бомбардовање (6. априла 1941) нарушило безбрижност, а Краљевину Југославију насилно "увукло" у Други свјетски рат.