Палеографија

Тестамент Вилијама Шекспира, написан у секретарским рукописом.^[1]

Палеографија је помоћна дисциплина историјских наука која изучава древне исторјске рукописе - њихове форме и процесе писања. Назив потиче из грчког језика: palaiós - старо и graphein- писање. Палеографија проучава писмо, облике слова, материјал на коме се писало, водене и друге писане знакове на хартији, уметничке украсе код руком писаних књига и њихов повез. Палеографија се бави облицима и процесима писања; не текстуалним садржајем докумената. У ову дисциплину укључена је пракса дешифровања, читања и датирања рукописа,^[2] и културни контекст писања, укључујући методе помоћу којих су писање и књиге настале, и историја скрипторијума.^[3]

Временом су се развиле и специјалности у овиру палеографије: епиграфика (проучава писма на споменицима), сигилографија (проучава писма на печатима), нумизматика (проучава писма на новцу и стари новац) итд. Главне задатке палеографије дефинисао је Лудвиг Траубе, на преласку из 19. у 20. век. По њему практична страна палеографије се састоји у тачном читању рукописа свих врста извора, а научна страна у одређивању старости, врсте и места постанка неког писма, односно рукописа.

Примена

Палеографија може бити основна вештина историчара и филолога, јер аресира две главне потешкоће. Прво, с обзиром да се стил поједине абецеде у сваком датом језику непрекидно развијао, неопходно је знати како да се дешифрују њене појединачни знаци какви су постојали у разним епохама. Друго, писари су често користили многе скраћенице, обично како би писали брже, а понекад и ради уштеде простора, тако да специјалиста-палеограф мора знати како да их протумачи. Познавање појединих форми слова, лигатура, интерпункције и скраћеница омогућава палеографу да чита и разуме текст. Палеограф прво мора да зна језик текста (то јест, мора да постане стручњак за одговарајуће раније облике ових језика); и друго, историјске употребе различитих стилова рукописа, уобичајене писмене обичаји и писарске или нотарске скраћенице. Филолошко знање језика, речника и граматике који су генерално кориштени у одређено време или на неком месту може помоћи палеографима да идентификују древне или новије фалсификате наспрам аутентичних докумената.

Познавање писаног материјала такође је неопходно за проучавање рукописа и утврђивање периода у којима је документ или рукопис можда настао.^[4] Важан циљ може бити додељивање тексту датума и места настанка: зато палеограф мора узети у обзир стил и формирање манускрипта и рукопис који се у њему користи.^[5]

Датирање докумената

Палеографија се може користити за пружање информација о датуму настанка документа. Међутим, „палеографија је крајње уточиште за датирање“ и, „за ручно копиране књиге, период од 50 година најмање је прихватљив распон времена“,^[6]^[7] с тим што се сугерише да генерлно треба треба избегавати примену датирање ручно копираних текстова са опсегом мањим од бар седамдесет или осамдесет година.^[7] У једној напомени написаној 2005. године у једном имејлу као додатак свом чланку „Палеографско датирање П-46“ из 1996. године Брус В. Грифин изјавио је „Док се не развију ригорозније методологије, тешко је конструисати интервал поузданости од 95% за НТ [Нови завет] рукописе без да се дозволи бар један век за приписани датум.“^[8] Вилијам М Шнаједвинд отишао је још апстрактније у оносу на свој рад из 2005. „Проблеми палеографског датирања натписа“ и изјавио да се „такозвана наука о палеографији често ослања на кружно резоновање, јер нема довољно података за извођење прецизних закључака о датирању. Научници такође теже да поједностављују дијахронијског развоја, претпостављајући моделе једноставности, а не сложености".^[9]

Историја

У 17. веку почињу прва палеографска истраживања у оквирима критичке историје. Историографи тог доба посумњали су у аутентичност неких повеља из меровиншког и каролиншког раздобља у поседу бенедиктинског манастира Ст. Денис у близини Париза. Везано за тај спор настало је дело француског бенедиктинца Жана Мабилона (1632-1707) De re diplomatica libri VI (1681) у коме је учињен први покушај класификације типова латинског писма.

1708. Бернард де Монтфаукон у свом јелу 'Palaeographia graeca sive de ortu et progressu litterarum изложи је процес развоја грчког писма. По овом делу палеографија је добила своје име.

Пуни развој палеографија постиже тек у 19. веку. У време се формирају нове методе засноване на новим техничким проналасцима. Оснивају посебни палеографски заводи и школе.

Многи натписи и богата рукописна оставштина с подручја јужнославенских земаља, садржана у рукописима и повељама које су написане у разним типовима латинице, глагољице и ћирилице, подстакли су веома рано рад словенских хисториографа.

Крајем 18. века Руски палеографи Алексеј Иванович Соболевски, П. А. Лавров и Евфимиј Фјодорович Карски дали су значајне радове за ћириличку у палеографију, док је Чех Јосеф Ваис дао исцрпну глагољску палеографију.^[10]

Референце

^ Cardenio, Or, the Second Maiden's Tragedy, pp. 131–3: By William Shakespeare, Charles Hamilton, John Fletcher (Glenbridge Publishing Ltd., 1994) ISBN 0-944435-24-6
^ 'Palaeography', Oxford English Dictionary.
^ „Latin Palaeography Network”. Civiceducationproject.org. Архивирано из оригинала 25. 07. 2011. г. Приступљено 5. 5. 2013.
^ Robert P. Gwinn, "Paleography" in the Encyclopædia Britannica, Micropædia, Vol. IX, 1986, p. 78.
^ Fernando De Lasala, (2006). Exercise of Latin Paleography. Gregorian University of Rome. стр. 7. .
^ Turner, Eric G. (1987). Greek Manuscripts of the Ancient World (2nd изд.). London: Institute of Classical Studies.
^ ^а ^б Nongbri, Brent (2005). „The Use and Abuse of P52: Papyrological Pitfalls in the Dating of the Fourth Gospel” (PDF). Harvard Theological Review. 98: 23—48 (24). doi:10.1017/S0017816005000842. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 2. 2015. г.
^ Griffin, Bruce W. (1996), "The Paleographical Dating of P-46"
^ Schniedewind, William M. (2005). „Problems of Paleographic Dating of Inscriptions”. Ур.: Levy, Thomas; Higham, Thomas. The Bible and Radiocarbon Dating: Archaeology, Text and Science. Routledge. ISBN 1-84553-057-8.
^ „Latin Palaeography Network Civiceducationproject.org 05/04/2013”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2011. г. Приступљено 06. 11. 2015.

Литература

Bischoff, Bernhard, Latin Palaeography: Antiquity and the Middle Ages, Cambridge University Press, 1989. (Translation by Dáibhí Ó Cróinín and David Ganz of: Paläographie des römischen Altertums und des abendländischen Mittelalters. (Grundlagen der Germanistik 24) Erich Schmidt Verlag 1986)
Lowe, E. A., Codices Latini Antiquiores: A Palaeographical Guide to Latin Manuscripts Prior to the Ninth Century, Clarendon Press, 1972.
Parkes, M. B., English Cursive Bookhands, 1250–1500. (Oxford Palaeographical Handbooks.) Oxford: Clarendon Press, 1969. Revised edition London: Scolar Press, 1979, ISBN ISBN 0-85967-535-1.
Stiennon, Jacques, Paléographie du Moyen-Âge, 3e édition Armand Colin 1999
Thompson, Sir Edward Maunde, An Introduction to Greek and Latin Palaeography Clarendon Press, 1912.
Wright, C. E., English vernacular hands from the twelfth to the fifteenth centuries. (Oxford Palaeographical Handbooks.) Oxford: Clarendon Press, 1960.
Burnell, Arthur Coke (1878). Elements of South-Indian Palæography, from the Fourth to the Seventeenth Century A.D., Being an Introduction to the Study of South-Indian Inscriptions and MSS. (Second enlarged and improved изд.). London: Trübner & Co.
Pandey, Rajbali (1957). Indian Palaeography. Motilal Banarasi Das.
Ojha, Gaurishankar Hirachand (1959). The Palæography of India/Bhāratīya Prācīna Lipimālā (на језику: хинди) (Third изд.). Delhi: Munshiram Manoharlal.
Dani, Ahmad Hasan (1997). Indian Palaeography. Delhi: Munshiram Manoharlal.
Malte Rehbein, Patrick Sahle, Torsten Schaßan (eds.): Codicology and Palaeography in the Digital Age. BoD, Norderstedt 2009, Volltext, ISBN 3-8370-9842-7
Franz Fischer, Christiane Fritze, Georg Vogeler (eds.): Codicology and Palaeography in the Digital Age 2. BoD, Norderstedt 2010, ISBN 978-3-8423-5032-8
Millard, A. R. (1986). „The Infancy of the Alphabet”. World Archaeology. 17 (3): 390—398. doi:10.1080/00438243.1986.9979978.
Olivier, J.-P. (1986). „Cretan Writing in the Second Millennium B.C”. World Archaeology. 17 (3): 377—389. doi:10.1080/00438243.1986.9979977.
Norman, Jerry (1988). Chinese. Cambridge University Press. ISBN 0-521-29653-6.
Lambert, J.L.F. (2014-2017). Termcraft: The emergence of terminology science from the Vinčans and Sumerians to Aristotle. Lulu Press. ISBN 978-1-7751129-2-1.
The Idea of Writing: Writing Across Borders. Edited by Alex de Voogt, Joachim Friedrich Quack. BRILL, 9 Dec 2011.
Powell, Barry B. 2009. Writing: Theory and History of the Technology of Civilization, Oxford: Blackwell. ISBN 978-1-4051-6256-2
Steven R. Fischer A History of Writing, Reaktion Books 2005 CN136481
Hoffman, Joel M. 2004. In the Beginning: A Short History of the Hebrew Language. New York University Press. Chapter 3.
Jean-Jacques Glassner. The Invention of Cuneiform: Writing in Sumer. JHU Press, 2003. ISBN 0801873894
Andrew Robinson, The Story of Writing. Thames & Hudson 1995 (second edition: 1999). ISBN 0-500-28156-4
Hans J. Nissen, P. Damerow, R. Englund, Archaic Bookkeeping, University of Chicago Press, 1993, ISBN 0-500-01665-8
Denise Schmandt-Besserat, Before Writing, Vol. I: From Counting to Cuneiform. University of Texas Press, 1992. ISBN 0292707835
Denise Schmandt-Besserat, HomePage, How Writing Came About, University of Texas Press, 1992, ISBN 0-292-77704-3.
Saggs, H., 1991. Civilization Before Greece and Rome. Yale University Press. Chapter 4.
Jack Goody, The Logic of Writing and the Organization of Society. Cambridge University Press, 1986
David Diringer Writing. New York: Praeger. 1962.
Otto Neugebauer, Abraham Joseph Sachs, Albrecht Götze. Mathematical Cuneiform Texts. Pub. jointly by the American Oriental Society and the American Schools of Oriental Research, 1945.
Smith, William Anton. The Reading Process. New York: The Macmillan company, 1922.
Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. A Dictionary of Arts, Sciences, Literature and General Information. Cambridge, Eng: University Press, 1911. "Writing".
Clodd, Edward. The Story of the Alphabet. . Library of useful stories.
Станојевић, Станоје (1928). Студије о српској дипломатици, I: Из Гласа Српске Краљевске Академије 90-132 (1912-1928). Београд: Српска краљевска академија.
Станојевић, Станоје (1935). Студије о српској дипломатици, II: Из Гласа Српске Краљевске Академије 156-169 (1933-1935). Београд: Српска краљевска академија.