Палета је танка равна површина коју сликари користе за мешање боја. Углавном се прави од дрвета, пластике, кермаике или другог инертног непорозног материјала који се може лако обликовати. Ређе се могу видети палете направљене од стакла, али бројни сликари наводе да су им такве омиљене.[1] Најпознатији тип палете је танка дрвена палета, дизајнирана тако да је сликар може лако држати у руци, као и одложити на страну. Палете за водене боје[2][3] се најчешће праве од пластике са удубљењима у којима сликари могу мешати боје.
Мокре палете су посебна врста палета код којих је боја стално влажна како не би дошло до сасушења боје. Састоје се из сунђера, папира отпорног на воду (нпр. папир за печење, силиконски папир или пергамент) и посуде у коју се све смешта. Боја се ставља на папир и стално је мокра због осмозе.[13][14] Мокре палете се лако праве, али се могу и купити.
Историја
Древни египатски уметници мешали су боје на малим даскама.[15] У европском сликарству палета је била позната тек у 15. веку. На цртежу из 9. века приказан је апостол Лука који слика Богородицу, држећи у руци посуду са бојом. Ченино Ченини, у својој расправи „Ккњига о уметности”, не помиње ово прилагођење, иако је детаљно анализирао питање мешања боја за приказ различитих предмета. Стари мајстори, све до ренесансе, при раду у уљу, претходно су мешали боје на исти начин као и при сликању темперама. Ђорђо Вазари[16][17] прича да је болоњски уметник Аспертини[18][19][20] држао посуде са бојама за појасом док је радио. На слици из 1519. године апостол Лука је приказан са веома малом палетом, како примећује Д. Киплик, тада су палете биле намењене нијансираним унапред мешаних боја.[21]
Временом су изабрана два оптимална облика за палете - правоугаони и овални, палета је добила отвор за прст у углу ради лакшег држања при раду. Рад Теодора Мајерна (рукопис де Мајерна, 1620. – састављен из Мајернових разговора са уметницима) даје упутства за прављење палете импрегниране лепком. Дрвена даска би се патапала у посуду са раствором лепка на ватри, а затим је држана под притиском како би се избегло савијање. Како аутор напомиње, таква палета постаје „веома добра“ након што уметник неко време ради на њој. Најпогоднијим материјалом за дрвену палету сматрало се да је дрво које има два битна квалитета – густину и лакоћу (јавор, буква, шимшир, крушка, јабука).[15].
Сам распоред боја на палети и њихов избор могу помоћи у откривању особина индивидуалног стила уметника, детаља процеса рада. Понекад се на личним изложбама мајстора, уз њихове радове, излажу и палете.[15] Најчешће је било постављање боја дуж горње ивице палете према њиховом редоследу у спектру боја[22][23][24][25] и кретање од светле ка тамнијој боји.[15] Након рада, палета се мора очистити лопатицом и насуво обрисати, остављајући на њој само чисте боје.[26].
Материјал
Дрво за палету може бити било шта осим четинара, које се не залама и не ломи се. Најбоље врсте дрвета су лагане: крушка, јавор, орах. Да палета не црпи уље из боја, импрегнира се уљем, врућим воском или прекрива уљним лаком. Ово последње је пожељно, јер се лак током рада не раствара бојама.[21] Удобне палете су дебеле близу отвора за држач прста и тање према горњој и левој ивици. Палете од шперплоче су јаке, али пошто су свуда исте дебљине, веома су тешке.[27]
За рад са акварелом,[28][29] тако да уметник види боју без изобличења како ће бити постављена на папир, палета мора бити бела и непрозирна. Палете за аквареле су направљене од порцелана или фајанса, пластике са отворима за разблажене боје. Погодна је метална палета у облику кутије, чија је унутрашњост прекривена белим емајлом. Најлакша и најприступачнија опција за палету акварела је обичан лист белог папира. За гваш[30][31] се користе палете истих материјала. Такве палете се могу користити за причвршћивање сунђера на влажни папир, фарбање у плочицама, папир за упијање.[32][33]
^Zarucchi, Jeanne Morgan (2015). „Vasari's Biography of Bazzi as 'Soddoma:' Art History and Literary Analysis”. Italian Studies. 70 (2): 167—190. S2CID191976882. doi:10.1179/0075163415Z.00000000094.
^Quintavalle, Augusta Ghidiglia (1962). „Aspertini, Amico”. Dizionario Biografico degli Italiani (на језику: италијански). 4.
^„Amico Aspertino”. www.basilicadisanpetronio.org (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 04. 07. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Francis P. Smyth and John P. O'Neill (Editors in Chief) (1986). National Gallery of Art, Washington DC, ур. The Age of Correggio and the Carracci: Emilian Painting of the 16th and 17th Centuries. стр. 56—61.
^ абКиплик Д. (2019). Техника живописи. Учебник для СПО. Москва: Юрайт.
Andrew Wilton & Anne Lyles. The Great Age of British Watercolours (1750–1880). Prestel. . 1993. ISBN3-7913-1254-5.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Christopher Finch. Nineteenth-Century Watercolors. Abbeville Press. Finch, Christopher (1991). Nineteenth-century Watercolors. Abbeville Press. ISBN1-55859-019-6.
Christopher Finch. Twentieth-Century Watercolors. Abbeville Press. Finch, Christopher (1988). Twentieth-century Watercolors. Abbeville Press. ISBN0-89659-811-X.
Eric Shanes. Turner: The Great Watercolours. Royal Academy of Arts. Shanes, Eric; Joll, Evelyn (2001). Turner: The Great Watercolours. Royal Academy of Arts. ISBN0-8109-6634-4.
Martin Hardie. Water-Colour Painting in Britain (3 volumes: I. The Eighteenth Century; II. The Romantic Period; III. The Victorian Period.). Batsford, 1966–. 1968. ISBN1-131-84131-X.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Michael Clarke. The Tempting Prospect: A Social History of English Watercolours. British Museum Publications, . . 1981. ASINB000UCV0XOhttps://www.amazon.com/dp/B000UCV0XO.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Donna Seldin Janis. Sargent Abroad: Figures and Landscapes. Abbeville Press; 1st edition (October 1997). ISBN978-0-7892-0384-7.
Charles LeClair. The Art of Watercolor (Revised and Expanded Edition). Watson-Guptill. Clair, Charles Le (1999). The Art of Watercolor. Watson-Guptill Publications. ISBN0-8230-0292-6.
John Ruskin. The Elements of Drawing. Watson-Guptill. . 1991 [1857]. ISBN0-8230-1602-1.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) (Reprints from other publishers are also available.)
Pip Seymour. Watercolour Painting: A Handbook for Artists. Lee Press. . 1997. ISBN0-9524727-4-0.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Stan Smith. Watercolor: The Complete Course. Reader's Digest. . 1995. ISBN0-89577-653-7.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Curtis Tappenden. Foundation Course: Watercolour. Cassell Illustrated. . 2003. ISBN1-84403-082-2.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Edgar A. Whitney. Complete Guide to Watercolor Painting. Watson-Guptill, 1974. [Dover Edition ISBN0-486-41742-5]
Ian Sidaway. The Watercolor Artist's Paper Directory. North Light. . 2000. ISBN1-58180-034-7.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Sylvie Turner. The Book of Fine Paper. Thames & Hudson. Turner, Silvie (1998). The Book of Fine Paper. Thames and Hudson. ISBN0-500-01871-5.
Michael Wilcox. The Wilcox Guide To The Best Watercolor Paints. School of Colour Publications. Wilcox, Michael (2000). The Wilcox Guide to the Finest Watercolor Paints. School of Colour Publications. ISBN978-0-9679628-0-1.