Парагвајски рат

Парагвајски рат
	Део Платинског рата
	; Колаж рата
Време	13. децембар 1864 — 1. март 1870.
Место	Парагвај, Јужна Америка
Исход	Победа тројног савеза
Сукобљене стране
Парагвај	Бразил; Аргентина; Уругвај
Команданти и вође
Франсиско Солано Лопез †; Хосе Едувихис Дијаз †; Доминго Франсиско Санчез †	Педро II; Бартоломеј Митре; Венансио Флорес
Јачина
300.000;	~139,000; ~30,000; 5,583; Укупно: ~175,000;
Жртве и губици
300.000 војника и цивила	око 140.000 војника и цивила
	укупно 440.000

Рат Тројног савеза, познат и као Парагвајски рат, трајао је од 1864. до 1870. између Парагваја и савезничких земаља Аргентине, Бразила и Уругваја.^[6]^[7]^[8] То је био најкрвавији сукоб у историји Латинске Америке.^[9]

Парагвај је годинама био у царинским и граничним препиркама и на ивици рата са својим већим и моћнијим сусједима, Аргентином и Бразилом. Уругвај је такође истрајао на својој независности од истих, посебно од Аргентине, због језичке блискости.

У октобру 1864, Бразил (чији је владар био цар Педро II) је војно интервенисао и помогао лидеру уругвајске Колорадо партије Венансију Флоресу да збаци тадашњег председника Уругваја Атанасија Агиреа из ривалске Бланко партије, након чега је диктатор Парагваја, маршал Франсиско Солано Лопез, у увјерењу да је угрожена регионална равнотежа снага, кренуо у рат против Бразила. Војни сукоб са Бразилом је евидентно био неизбјежан, али одлука о Парагвајској инвазији на Аргентинску провинцију Коријентес испоставиће се као погубна. Бартоломеј Митре, предсједник Аргентине, је затим организовао савез између Аргентине, Бразила и Уругваја под контролом Колорадоса (Тројни савез), који су заједнички објавили рат Парагвајцима 1. маја 1865.

Лопезови су поступци били наставак његовог гомилања војске (састављена од 50.000 људи, била је тада најјача у Латинској Америци) и препознати су од многих као агресија због самопромоције и повећања националног територија, али, како се рат продужавао, многи Аргентинци и други су почели рат гледати као освајачки поход свог предсједника Митреа и Педра II.

На почетку сукоба, 1865, Парагвајске су снаге напредовале на сјевер у бразилску провинцију Мату Гросу и јужно у провинцију Рио Гранди ду Сул. Логистички проблеми и гомилање савезничких снага, које су ускоро надјачале парагвајске у односу од десет према један, присилили су Парагвајце да се повуку иза својих граница. У јуну 1865. бразилска морнарица је потукла парагвајску флоту на ријеци Парана, близу Аргентинског града Коријентеса; до јануара 1866, савезници су блокирали све ријеке према Парагвају. У априлу Митре је повео савезничку инвазију у југозападни Парагвај, али је двије године спречаван у напредовању. Вођене су жестоке битке; најчувенија, у којој је Парагвај (под вођством храброг генерала Хосе Едувихиса Дијаза) код Курупаитија (Curupayty) у септембру 1866. извојевао побједу, која је зауставила сваку даљу савезничку офанзиву на годину дана. Обје стране су у кампањи претрпјеле тешке губитке.

У јануару 1868, Митре је замјењен на позицији главног заповједника бразилским маркизом (касније војводом) де Кашиас. У фебруару бразилска оклопна пловила су пробила парагвајску линију одбране код ријечне тврђаве Умаита (Humaitá), близу ушћа ријека Парана и Парагвај, и продужиле да бомбардују главни град, Асунсион. У кампањи Ломас Валентинас у децембру, парагвајска војска је уништена. Непријатељ улази у Асунсион 5. јануара 1869. Лопез се са преосталом војском повукао на сјевер гдје је водио герилски рат све док није убијен 1. марта 1870. на локацији Серо Кора (Cerro Cora). Током сукоба је било неколико покушаја да се дође до мирног решења, међутим савезници (нарочито Бразил) жељели су потпуну елиминацију Парагваја као регионалне силе. Истакнути Парагвајски генерали Бернардино Кабаљеро (Bernardino Caballero) и Франсиско Исидоро Рескин (Francisco Isidoro Resquin) су преживјели рат, као и Лопезова супруга Елиза Линч (Eliza Lynch).

Парагвајци су били фанатички одани Лопезу и ратном напору, што је резултовало њиховом борбом до крајњих граница. Рат је потпуно уништио Парагвај; његово предратно становништво од отприлике 600.000 се до 1871. смањило на око 221.000 од чега само око 28.000 мушкараца. Током сукоба Парагвајци нису патили само због рата него и због неухрањености, болести и Лопезове диктатуре под којом су бројни мучени и убијени. Аргентина и Бразил су анектирали око 140.000 km² парагвајске територије, Аргентина је узела велики дио регије Мисионес и дио Чака између ријека Бермехо и Пилкомајо; Бразил је за освојену територију повећао своју провинцију Мато Гросо. Обје су земље захтјевале велику одштету (која никад није плаћена) и окупирале Парагвај до 1876.

У међувремену, Колорадоси су учврстили своју власт у Уругвају којим су владали све до 1958. године. Биле су потребне деценије да се Парагвај опорави од хаоса и демографског дисбаланса. Посљедице су видљиве и дан данас. Маршал Франсиско Лопез данас ужива епитет највећег Парагвајског хероја.

Залеђина

Територијални спорови

Од њихове независности од Португалије и Шпаније почетком 19. века, Бразилско царство и шпанско-америчке земље Јужне Америке биле су узнемираване територијалним споровима. Свака нација у овом региону имала је граничне сукобе са више суседа. Већина је имала преклапања полагања права на исте територије, због нерешених питања која су протицала из њихових бивших метропола. Потписан од стране Португалије и Шпаније 1494. године, Уговор из Тордесиљаса се показао неефикасним у наредним вековима, пошто су обе колонијалне силе прошириле своје границе у Јужној Америци и другде. Застареле граничне линије нису представљале стварну окупацију земље од стране Португалаца и Шпанаца.

До раних 1700-их, споразум из Тордесиљаса се сматрао не корисним, и обема странама је било јасно да новији уговор мора да се састави на основу изводљивих граница. Године 1750, Мадридски уговор је раздвојио португалско и шпанско подручје Јужне Америке у линијама које су углавном одговарале данашњим границама. Ни Португалија ни Шпанија нису биле задовољне резултатима, те су у наредним деценијама потписани нови уговори који су или успостављали нове територијалне линије или их укидали. Коначни споразум који су потписале обе силе, Уговор из Бадахоса из 1801. године, поново је потврдио важност претходног Уговора из Сан Илдефонса (1777), који је произашао из старијег Мадридског уговора.

Територијални спорови су се погоршали када је вицекраљевство Рио де ла Плате пропало током раних 1810-их, што је довело до успона Аргентине, Парагваја, Боливије и Уругваја. Историчар Пелјам Хортон Бокс је написао: „Империјална Шпанија је завештала еманципованим шпанско-америчким нацијама не само своје граничне спорове са португалским Бразилом, већ и проблеме који је нису узнемирили, у вези са тачним границама њених сопствених вицекраљева, генералних капетанија, аудијенција и провинција."^[10] Једном раздвојене три земље су се посвађале око територија које су углавном биле немапиране или непознате. Оне су биле слабо насељене или су биле насељене домородачким племенима која нису признавала ни једну страну.^[11]^[12] У случају Парагваја и Бразила, проблем је био да се дефинише да ли реке Апа или Бранко треба да представљају њихову стварну границу, што је стално питање које је збуњивало Шпанију и Португал у касном 18. веку. Неколико домородачких племена насељавало је регион између две реке, и ова племена су нападала бразилска и парагвајска насеља која су им била локална.^[13]^[14]

Политичка ситуација пре рата

Постоји неколико теорија о пореклу рата. Традиционално гледиште наглашава да је политика парагвајског председника Франциска Солано Лопеза користила Уругвајски рат као изговор за преузимање контроле над басеном Плате. То је изазвало одговор регионалних хегемона, Бразила и Аргентине, који су имали утицај на много мање републике Уругвај и Парагвај. Рат се такође приписује последицама колонијализма у Јужној Америци са граничним сукобима између нових држава, борбом за моћ међу суседним нацијама око стратешког региона Рио де ла Плата, мешањем Бразила и Аргентине у унутрашњу уругвајску политику (што је већ било изазвало Платински рат), напоре Солана Лопеза да помогне својим савезницима у Уругвају (које су Бразилци поразили) и његове претпостављене експанзионистичке амбиције.^[15]

Снажна војска је развијена јер су већи суседи Парагваја, Аргентина и Бразил, имали територијалне претензије према њему и желели су да политички доминирају њиме, као што су и једни и други већ учинили у Уругвају. Парагвај је имао периодичне граничне спорове и тарифне проблеме са Аргентином и Бразилом дуги низ година током владавине Солано Лопезовог претходника и оца, Карлоса Антонија Лопеза.

Регионална напетост

У времену откако су Бразил и Аргентина постали независни, њихова борба за хегемонију у региону Рио де ла Плате дубоко је обележила дипломатске и политичке односе међу земљама региона.^[16]

Бразил је био прва земља која је признала независност Парагваја 1844. У то време Аргентина га је још увек сматрала отцепљеном покрајином. Док је Аргентином владао Хуан Мануел Росас (1829–1852), заједнички непријатељ и Бразила и Парагваја, Бразил је допринео побољшању утврђења и развоју парагвајске војске, шаљући званичнике и техничку помоћ у Асунсион.

Пошто ниједан пут није повезивао унутрашњу провинцију Мато Гросо са Рио де Жанеиром, бразилски бродови су морали да путују кроз територију Парагваја, идући уз реку Парагвај да би стигли у Кујабу. Међутим, Бразил је имао потешкоћа да добије дозволу од владе у Асунсиону да слободно користи реку Парагвај за своје транспортне потребе.

Уругвајски прелудиј

Педро II, цар Бразила од 1831. до 1889. године

Бартолом Митре, председник Аргентине од 1862. до 1868. године

Венансио Флорес, председник Уругваја од 1865. до 1868. године

Франциско Солано Лопез, председник Парагваја од 1862. до 1870.

Бразил је извршио три политичке и војне интервенције у политички нестабилном Уругвају:

1851. против Мануела Ориба у циљу борбе против аргентинског утицаја у земљи и окончања Велике опсаде Монтевидеа;
1855. године, на захтев уругвајске владе и Венансија Флореса, лидера Колорадске партије, коју је традиционално подржавало Бразилско царство;
1864. против Атанасија Агира. Ова последња интервенција је довела до Парагвајског рата.

Дана 19. априла 1863. године, уругвајски генерал Венансио Флорес, који је тада био официр у аргентинској војсци као и вођа Колорадске партије Уругваја,^[17] извршио је инвазију на своју земљу, покренувши Ослободилачки крсташки поход уз отворену подршку Аргентине, која је снабдевала побуњенике оружјем, муницијом и са 2.000 људи.^[18] Флорес је желео да збаци владу Бланко партије председника Бернарда Бера,^[19]^‍:24 која је била у савезу са Парагвајем.^[19]^‍:24

Председник Парагваја Лопез је 6. септембра 1863. послао ноту аргентинској влади, тражећи објашњење, али је Буенос Ајрес негирао било какву умешаност у Уругвај.^[19]^‍:24 Од тог тренутка, у Парагвају је уведена обавезна војна служба; фебруара 1864. додатних 64.000 људи је регрутовано у војску.^[19]^‍:24

Годину дана након почетка Ослободилачког крсташког похода, у априлу 1864, бразилски министар Жозе Антонио Сарајива стигао је у уругвајске воде са царском флотом, да захтева исплату штете нанете фармерима Рио Гранде до Сула у граничним сукобима са уругвајским фармерима. Уругвајски председник Атанасио Агире, из странке Бланко, одбацио је захтеве Бразила, изнео сопствене захтеве и затражио помоћ од Парагваја.^[20] Да би решио растућу кризу, Солано Лопез се понудио као посредник у уругвајској кризи, пошто је био политички и дипломатски савезник уругвајских Бланкоса, али је понуду Бразил одбио.^[21]

Бразилски војници на северним границама Уругваја почели су да пружају помоћ Флоресовим трупама и узнемиравали су уругвајске официре, док је царска флота снажно притискала Монтевидео.^[22] У периоду јун–август 1864. године у Буенос Ајресу је потписан Уговор о сарадњи између Бразила и Аргентине, за међусобну помоћ у кризи Платског басена.^[23]

Бразилски министар Сарајива је 4. августа 1864. упутио ултиматум уругвајској влади: или ће се повинује захтевима Бразила, или ће бразилска војска узвратити.^[24] Влада Парагваја је била обавештена о свему овоме и послала је Бразилу поруку, у којој се делом наводи:

Влада Републике Парагвај ће размотрити сваку окупацију Оријенталне територије [тј. Уругвај] као покушај против равнотеже држава региона Платине који интересује Републику Парагвај као гаранцију њене безбедности, мира и просперитета; и да на најзваничнији начин протестује против тог чина, одричучи се за будуће сваке одговорности која може произаћи из садашње декларације.
— Хозе Бержес, парагвајски канцелар, Вијани де Лими, бразилском министру парагвајске владе. 30. августа 1864.^[25]

Бразилска влада, вероватно верујући да ће парагвајска претња бити само дипломатска, одговорила је 1. септембра, наводећи да „никада неће одустати од дужности заштите живота и интереса бразилских поданика“. Али у свом одговору, два дана касније, Парагвајска влада је инсистирала да „ако Бразил предузме мере против којих је протестовано у ноти од 30. августа 1864. године, Парагвај ће бити под болном неопходношћу да свој протест учини ефективним“.^[26]

Дана 12. октобра, упркос парагвајским нотама и ултиматумима, бразилске трупе под командом генерала Жоао Пропицио Мена Барета извршиле су инвазију на Уругвај.^[19]^‍:24 Међутим, ово није био почетак Парагвајског рата, јер је Парагвај наставио да одржава дипломатске односе са Бразилом још месец дана.

Дана 11. новембра, бразилски брод Маркиз де Олинда, на свом рутинском путовању реком Парагвај до бразилског Мато Гроса, са новим гувернером те провинције, пристао је у Асунсион и преузео угаљ. Завршивши формалности, наставила је пут. Према једном извору, Лопез је цео дан оклевао да ли да прекине мир, рекавши „Ако сада немамо рат са Бразилом, имаћемо га у мање погодном тренутку за себе“.^[27] Лопез је тада наредио парагвајском броду Такуари да је прогони и примора је да се врати. Дана 12. новембра Такуари је сустигао Маркиза де Олинду у близини Концепсиона, пуцао преко њених лукова и наредио јој да се врати у Асунсион; када је стигла 13. сви на броду су ухапшени. Парагвај је 12. обавестио бразилског министра у Асунсиону да су дипломатски односи прекинути.^[28]

Сукоб између Бразила и Уругваја је решен фебруара 1865. Вест о крају рата донео је Переира Пинто и дочекан је с радошћу у Рио де Жанеиру. Бразилски цар Педро II нашао се на удару од стране масе од више хиљада људи на улицама усред акламација.^[29]^[30] Међутим, јавно мњење се брзо променило када су новине почеле да објављују приче у којима се споразум од 20. фебруара сматра штетном по бразилске интересе, за шта је окривљена влада. Недавно унапређени виконт од Тамандара и Мена Барето (сада барон од Сао Габријела) подржали су мировни споразум.^[31] Тамандаре се убрзо након тога предомислио и сагласио са оптужбама. Члан опозиционе странке, Жозе Парањос, виконт од Рио Бранка, коришћен је као жртвено јагње од стране цара и владе, и срамно је опозван у престоници царства.^[32] Оптужба да споразум није испунио бразилске интересе показала се неоснованом. Не само да је Парањос успео да измири сва бразилска потраживања, већ је предупредивши смрт хиљада људи добио вољног и захвалног уругвајског савезника уместо сумњивог и огорченог, што је Бразилу обезбедило важну базу операција током акутног сукоба са Парагвајем који је убрзо уследило.^[33]

Референце

^ Richard Francis Burton: "Letters from the Battlefields of Paraguay", p. 76 – Tinsley Brothers Editors – London (1870) – Burton, as a witness of the conflict, marks this date as the real beginning of the war. He writes: "The Brazilian Army invades the Banda Oriental, despite the protestations of President López, who declared that such invasion would be held a 'casus belli'."
^ „Las mayores guerras y genocidios del siglo XIXs”. Victimario Histórico Militar (на језику: шпански). De Re Militari. Архивирано из оригинала 12. 4. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2013.
^ Doratioto 2022, стр. 483.
^ ^а ^б Doratioto 2022, стр. 488.
^ „De re Militari: muertos en Guerras, Dictaduras y Genocidios”. remilitari.com.
^ Marley 1998, стр. 570.
^ Testimonios de la Guerra Grande y Muerte del Mariscal López by Julio César Frutos
^ Ñorairõ Guasu, 1864 guive 1870 peve by Guido Rodríguez Alcalá. Secretaría Nacional de Cultura, 28 May 2011
^ „War of the Triple Alliance - South American history”. Encyclopedia Britannica.
^ Box 1967, стр. 54.
^ Box 1967, стр. 54–69.
^ Whigham 2002, стр. 94–102.
^ Box 1967, стр. 29–53.
^ Whigham 2002, стр. 77–85.
^ Miguel Angel Centeno (2003). Blood and Debt: War and the Nation-State in Latin America. , University Park, PA: Pennsylvania State University Press, 1957. p. 55. ^{[недостаје ISBN]}
^ Whigham 2002, стр. 118.
^ Rosa 2008, стр. 94.
^ Thompson 1869, стр. 17–19.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Hooker, T.D., 2008, The Paraguayan War, Nottingham: Foundry Books, ISBN 1901543153
^ Herrera 1943, стр. 243–244.
^ Scheina 2003, стр. 313–314.
^ Herrera 1943, стр. 453–455.
^ Pomer 2008, стр. 96–98.
^ Box 1967, стр. 156–162.
^ Weisiger 2013, стр. 97.
^ Thompson 1869, стр. 20.
^ Thompson 1869, стр. 25.
^ Whigham 2002, стр. 160–161, 446.
^ Bormann 1907, стр. 281.
^ Tasso Fragoso 2009, Vol 1, стр. 254.
^ Schneider 2009, стр. 99.
^ Needell 2006, стр. 227.
^ Kraay & Whigham 2004, стр. 123; Schneider 2009, стр. 100; Whigham 2002, стр. 236

Литература

Abente, Diego (1987). „The War of the Triple Alliance”. Latin American Research Review. 22 (2): 47—69.
Amerlan, Albert (1902). Nights on the Río Paraguay: Scenes on the Paraguayan War and Charactersketches. Buenos Aires: Herman Tjarks and Co.
Bormann, José Bernardino (1907). A Campanha do Uruguay (1864–65) (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Imprensa Nacional.
Box, Pelham Horton (1967). The origins of the Paraguayan War. New York: Russel & Russel.
Burton, Richard Francis (1870). Letters from the Battlefields of Paraguay. London: Tinsley Brothers.
Cancogni and Boris (1972). Il Napoleone del Plata (The Napoleon of the Plate) (на језику: Italian). Milano: Rizzoli Editores.
Cunninghame Graham, Robert Bontine (1933). Portrait of a Dictator: Francisco Solano López. London: William Heinemann Ltd.
Doratioto, Francisco (2003). Maldita guerra: nova história da Guerra do Paraguai. Companhia das Letras. ISBN 978-85-359-0224-2. Приступљено 19. 6. 2015.
Hardy, Osgood (октобар 1919). „South American Alliances: Some Political and Geographical Considerations”. Geographical Review. 8 (4/5): 259—265. JSTOR 207840. doi:10.2307/207840.
Herrera, Luis Alberto (1943). El Drama del 65: La Culpa Mitrista. Buenos Aires - Montevideo: Edición Homenaje.
Hooker, Terry D. (2008). The Paraguayan War. Nottingham: Foundry Books. ISBN 978-1-901543-15-5.
JACEGUAY, "A Guerra do Paraguay: reflexões críticas sobre as operações combinadas da esquadra brasileira e exércitos aliados". In, JACEGUAY, baron de & OLIVEIRA DE FREITAS, Carlos Vidal. Quatro séculos de atividade marítima: Portugal e Brasil. Imprensa Nacional, 1900
Kolinski, Charles J. (1965). Independence or Death! The story of the Paraguayan War. Gainesville, Florida: University of Florida Press.
Kraay, Hendrik; Whigham, Thomas L. (2004). I Die with My Country: Perspectives on the Paraguayan War, 1864–1870. Dexter, Michigan: Thomson-Shore. ISBN 978-0-8032-2762-0.
Leuchars, Chris (2002). To the Bitter End: Paraguay and the War of the Triple Alliance. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32365-2.
Marley, David (1998). Wars of the Americas. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 978-0-87436-837-6.
Mellid, Atilio García (1959). Proceso a los Falsificadores de la Historia del Paraguay (2 vols.). (на језику: Spanish). Buenos Aires: Ediciones Theoría.
Nabuco, Joaquim (1901). La Guerra del Paraguay (на језику: Spanish). Buenos Aires: Ediciones Garnier.
Needell, Jeffrey D. (2006). The Party of Order: the Conservatives, the State, and Slavery in the Brazilian Monarchy, 1831–1871. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5369-2.
O'Leary, Juan (2011). Recuerdos de Gloria: Artículos Históricos sobre la Guerra de la Triple Alianza (на језику: Spanish). Asunción: Servilibro.
Peñalba, José Alfredo Fornos (април 1982). „Draft Dodgers, War Resisters and Turbulent Gauchos: The War of the Triple Alliance against Paraguay”. The Americas. 38 (4): 463—479. JSTOR 981208. doi:10.2307/981208.
Pomer, León (2008). La Guerra del Paraguay: Estado, Política y Negocios (на језику: Spanish). Buenos Aires: Editorial Colihue.
Rosa, José María (2008). La Guerra del Paraguay y las Montoneras Argentinas (на језику: Spanish). Buenos Aires: Editorial Punto de Encuentro.
Salles, Ricardo (2003). Guerra do Paraguai: Memórias & Imagens (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Bibilioteca Nacional.
Scheina, Robert (2003). Latin America's Wars: The Age of the Caudillo, 1791–1899. Dulles, Virginia: Brassey's.
Schneider, Louis (2009). A Guerra da Tríplice Aliança Contra o Paraguai (на језику: Portuguese). Porto Alegre: Pradense. ISBN 978-85-89072-13-7.
Shaw, Karl (2005) [2004]. Power Mad! [Šílenství mocných] (на језику: Czech). Praha: Metafora. ISBN 978-80-7359-002-4.
Tasso Fragoso, Augusto (2009). História da Guerra entre a Tríplice Aliança e o Paraguai (на језику: Portuguese). 1 (3 изд.). Rio de Janeiro: Biblioteca do Exército.
Tate, E. N. (1979). „Britain and Latin America in the Nineteenth Century: The Case of Paraguay”. Ibero-amerikanisches Archiv, Neue Folge. 5 (1): 39—70.
Thompson, George (1869). The War in Paraguay: With a historical sketch of the country and its people and notes upon the military engineering of the war. London, England: Longmans and Green Co.
Vasconsellos, Victor N. (1970). Resumen de Historia del Paraguay. Delimitaciones Territoriales. Asunción, Paraguay: Industria Grafica Comuneros.
Washburn, Charles (1871). The history of Paraguay : with notes of personal observations, and reminiscences of diplomacy under difficulties (2 vols). Lincoln, Nebraska: University of Nebraska Press.
Weisiger, Alex (2013). Logics of War: Explanations for Limited and Unlimited Conflicts. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 9780801468162.
Whigham, Thomas L. (2002). The Paraguayan War: Causes and Early Conduct. 1. Lincoln, Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4786-4.
Williams, John Hoyt (1980). „The Undrawn Line: Three Centuries of Strife on the Paraguayan-Mato Grosso Frontier”. Luso-Brazilian Review. University of Wisconsin Press. 17 (1): 17—40. JSTOR 3513374.
Williams, John Hoyt (април 2000). „The Battle of Tuyuti”. Military History. 17 (1): 58.
Wilson, Peter (мај 2004). „Latin America's Total War”. History Today. 54 (5). ISSN 0018-2753.