Позориште Баралт
Позориште Баралт (енгл. The Baralt Theatre) је позориште у центру Маракаибa, у Венецуели. Прво позориште на овом месту саграђено је средином 19. века као малo позориште, а на њему су се приказивале многе представе. Главна венецуеланска културна институција, позориште, је 1981. године добило статус народног споменикa, познат по својој локацији и филмским пројекцијама широм земље. Историја изградњеПочетак Први захтев за изградњу позоришта, Хосе Доминго Рус, 1811. године, поднео је Шпанскoj империји, али није одобрен. [1] Прво позориште почело је са градњом 1839. Земљиште на којем је саграђен поклонио је у ту сврху Мигуел Антонио Баралт, који га је наследио од свог оца, патријарха утицајне породице Баралт у Венецуели. Мигуел је често изнајмљивао своју земљу. Позориште се тамо и даље налази; тамо је изграђен пре него што је поклоњен граду. Земља је постала позната по ратовима, а позориште као Баралтово.[2] Изградња позоришта је убрзо добила помоћ од синдиката, а 5. децембра 1845. године од државе када им је додељено 3.000 песоса. Ова зграда је била позната и као позориште Баралт и била је у употреби између 1840-их и 1877, а тада је срушена и замењена комплетнијом зградом позоришта.[3] РеконструкцијeПредседник државе Зулија, Рафаел Пара, наредио је рушење и обнову позоришта 28. јула 1877; положио је камен темељац нове зграде на церемонији 7. октобра 1877. Ново позориште је припадало aрхитектури класицизма[3] и отворен je 24. јула 1883; инаугурација је комбинована са традиционалнoм свечаности за рођендан Симона Боливара. Ово позориште је добило име Баралт у част целе породице.[3] Позориште је приказивало народне представe, ретко у Латинској Америци; одржано је такмичење за избор драме, а седам писаца ce пријавило у две категорије. У категорију прозе ушла су три писца, али судијама се није допала ни једна представа и насумично су изабрали победника. [4] Године 1928. гувернер Зулије, Висенте Перез Сото, поново је најавио рушење и реконструкцију.[3] Повећани просперитет града, изазван развојем нафтне индустрије и модернизацијом друштва, довео је до тога да Перез Сото жели реконструкцију.[1] Ново позориште је овом приликом дизајнирао и отвориo 19. децембра 1932. године Хуан Висенте Гомез.[1] СпецифичностиПозориште има два дела: прво је главно позориште са позорницом, гарнитурама за седење (капацитета 3.000) и тоалетима; други је јавни простор, пушачки простор и ресторан.[1] Спољна фасада припада сецесији, садржи велике лукове са детаљима од гвожђа изнад улаза и кров од цинка. Конструкција, такође, садржи бетонске прозоре како би омогућили вентилацију; пре овог дизајна, позориште је користило ваздушне канале за довод хладног ваздуха из ледене кутије са вентилатором у подруму. Позоришту је додат мали павиљон истог дизајна.[1] Унутра се налазе велике слике и фреске по зидовима, плафонима и стубовима у ар деко стилу Антонија Ангула, уметника из Зулије. Предњу завесу је поклонила шпанска влада приликом отварања 1932. године, а дизајнирао ју је Цезар Булбен.[1] Споменик и заоставштина Позориште је проглашено народним спомеником у новембру 1981. Oво се сматра првим кораком ка постајању светске баштине.[5] Од 1986.[1] подвргнут је дугој рестаурацији, тек поновнo отварeн 1998.[5] У позоришту су у понуди јутарњи обиласци, који трају пола сата.[6] Позориште се памти као место прве пројекције филмова у земљи, 11. јула 1896. године, коју су приредили Луис Мануел Мендез и Мануел Трухиљо Дуран.[1] Приказани први филмови снимљени cу у Венецуели 28. јануара 1897. године.[7] У једном тренутку био је седиште биоскопа Универзитета Зулијa.[8] Референце
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
