Рођен је 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца, од оца Велимира и мајке Синђе. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот.
По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Прошла је аудицију 1925. године код Милана Грола и Милана Кашанина и примљена за члана драме Народног позоришта у Београду. Остварила је преко 150 улога. Статуст првакиње Народног позоришта стекла је 1936. године, радила је до пензионисања 1959. у Народном позоришту. Последњи пут се појавила на позоришној сцени 21. априла 1965. године, као гошћа у Југословенском драмском позоришту, на светској прапремијери Мрожековог дела „Танго“. Тог дана, на сцену ЈДП-а изашао је глумачки ансамбл у саставу: Љубиша Јовановић, Блаженка Каталинић, Невенка Урбанова, Снежана Никшић, Славко и Никола Симић и Марко Тодоровић.
Неке од најзначајнијих улога које је остварила су: Лола Монтез („Опчињени краљ“), Бароница Кастели - Глембај („Господа Глембајеви“), Госпођа Ерлин („Лепеза леди Виндермир“), Јулија („Обожавана Јулија“), Серафина („Тетовирана ружа“).
Зоран Радмиловић рођен је 11. маја1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу Рихард Ланг, био је Немац, железничар. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.
Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у „Краљу Ибију“ (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући потпуно изузетну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.), у „своју сцену“ која ће трајати (заједно с каснијим Радованом IIIДушана Ковачевића) две деценије.
Рођена је у Великом Градишту. Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Њена мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за свештеника Александра Николајевича Санду, који није желео пасторку у својој близини, па се Жанка већ са четрнаест година удала за једног зајечарскогабаџију. Међутим, „побегла“ је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге, где јој је први задатак био прање веша. Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав.
Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи“ 1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанскевароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу - играла је удовицу у комаду „Нада“. Годину дана касније се удала по други пут и о том браку је говорила да је био из љубави, али да се завршио са болним успоменама.
Данило је рођен у Београду 11. августа1934. године у породици Алексе Стојковића, угледног предратног велетрговца дрвима и угљем. Одрастао је на Чубури, уз рођеног брата Жику, потоњег познатог београдског интелектуалца и публицисту. Живео је у Београду са супругом Олгом.
Један од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.”
У својој 21. години је постао члан београдског аматерског Експерименталног драмског студија. 6 година касније је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Након дипломирања је постао члан београдског дечјег позоришта „Бошко Буха“. Године 1989. је снимио више од 270 епизода емисије „Бајка за лаку ноћ“, приче за лаку ноћ које су се емитовале на националној телевизији. Од 1989. до 1995. је водио емисију за децу „С оне стране дуге“, што га је уз Бранка Коцкицу, учинило најпопуларнијим дечјим глумцем и забављачем. Од 1995. је водио емисију „Више од игре“ на РТВ Пинк.
Поред позоришта и филма, бавила се и певањем - нарочито романси. Играла је у свим жанровима. Према анкети „Вечерњих новости“ налази се на петом месту највећих српских глумица 20. века.
Рођена је као Оливера Ђорђевић. Имала је само девет година када је у Нишкој Бањи основала „позоришну групу“ у којој је била главна глумица, редитељка, аутор текстова и управница.
Академију је уписала 1948. године и студирала код Мате Милошевића. Била је члан Београдског драмског позоришта од 1951. године. Током каријере остварила је преко 150 улога у позоришту и снимила више од 50 филмова. Награду Народног позоришта добила је два пута, за улоге Мајка Храброст 1972. и Клара 1978. године.
Рођен је 20. августа1943. године у Београду, од оца Душана који је пореклом из Берана и мајке Јелене. Његова мајка је пореклом из Јагодине. Драганови преци су се у прошлости презивали Живковићи, међутим његов деда Радоња је променио породично презиме у ново Николић по прадедовом имену Никола. Дуго времена многи нису знали његово крштено име Драгослав које му је доделио кум на крштењу. Старији брат му се звао Мирослав који је и био његов узор. Одрастао је на Црвеном крсту. Након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио јер је био премештен у Економску школу. После две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнестогодишњак био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.
Играо је у представама „Протекција“, „Кад су цветале тикве“, „Буба у уху“, „За ким звоно звони“, „Пучина“, „Колубарска битка“, „Ваљевска болница“, „Народни посланик“ итд. Неке од тих улога донеле су му Стеријину награду, „Ћурана“ на „Данима комедије“ у Јагодини, награду „Зоран Радмиловић“ и неколико годишњих награда ЈДП.
Последњих деценију и више игра свој „Кабаре“ са којим је гостовао широм света.
