За репрезентацију СФР Југославије први пут је наступио 30. јуна1967. године, у утакмици против Бугарске, одржаној у Београду. Био је члан репрезентације и 1970. године, када су освојили 3. мјесто на свјетском првенству. Укупно је одиграо 126 утакмица и постигао 180 голова за репрезентацију Југославије. На олимпијским играма у Минхену, 1972. године, освојио је златну медаљу.
Васо Пелагић (Горњи Жабар, 1833. — Пожаревац1899.) био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини XIX вијека, просвјетни радник и народни љекар. Послије двије године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босанском пашалуку. За школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“.
Учествовао је у Српском устанку у Херцеговини и Босни, који је избио 1875. године, и написао „Програм усташких права“ и друге меморандуме за устанике. Идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, имао је велики утицај на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.
Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април1943) био је српски пјесник, писац и дипломата.
Основну школу учио је у мјесту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписао је трговачку школу. Учитељску школу је похађао у Сарајеву 1890—1891. године и у Сомбору гдје је матурирао 1893. Учитељевао је кратко вријеме по разним мјестима, између осталих у Бијељини, Житомислићу и Мостару. У друштву са Алексом Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Посљедње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године отишао је на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.
Даље... уреди
За репрезентацију Њемачке је дебитовао 27. маја 2008. против Бјелорусије, а свој први гол постигао је против Белгије у пријатељском мечу 20. августа 2008. Члан је екипе која је осволија треће мјесто на Свјетском првенству 2010. Изразио је жељу да наступи и за репрезентацију Републике Српске, када ова селекција добије дозволу ФИФА за одигравање пријатељских утакмица са другим репрезентацијама, по узору на селекције Каталоније и Баскије.
Перо Тунгуз је рођен 1840. године у Сливљима од оца Лазара, трговца и мајке Марије, домаћице, у породици поријеклом из Пиве. Веома млад одлази у хајдуке гдје се брзо истиче храброшћу па ускоро заснива своју чету.
Младен је рођен у православнојсрпској породици. Отац, Симо Стојановић је био православни свештеник. Као ђак Младен је завршавао разред по разред гимназије у Тузли и све више исказивао љубави према својој родној груди и њеном народу, који је био окупиран од стране Аустроугарске. Као ђак тузланске гимназије припадао је напредној омладини, повезаној са Младом Босном.
22. јуна1941. године усташе су др Младена Стојановића ухапсиле као комунисту и затвориле у Приједору са још 40 талаца. 17. јула1941. године запаливши сламу у затворској ћелији и искористивши забуну стражара, успио је да побјегне.
Рођен је у Сарајеву1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момина мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинили осим Моме, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
Њен отац, Душан Шестић, композитор је данашње химне Босне и Херцеговине „Интермецо“. Марија је освојила неколико награда на дечјим фестивалима у БиХ и региону: треће место 1995. и прво место 1996. на Ђурђевданском фестивалу дечје песме у Бањалуци, специјалну награду за интерпретацију на фестивалу „Наша радост“ у Подгорици 1998. и прву награду за интерпретацију на фестивалу „Златно звонце“ у Новом Саду 1999., прву награду за интерпретацију 2000., 2001. и 2002. на Фестивалу за младе таленте у Зеници.
Рођен је у селу Велика Брусница. Фудбал је почео да игра врло рано да би прехранио породицу. Професионално је играо фудбал 15 година и то дванаест година је био играч НК Осијек (1967–1979 ), а три године у САД (1979 –1982). Као тренер радио је са Осијеком, суботичким Спартаком, Војводином, београдским Радом и Црвеном звездом. Са Војводином је 1989. освојио првенство Југославије у фудбалу, а са Црвеном звездом је освојио Куп европских шампиона1991. У иностранству је радио са шпанским Еспањолом, уругвајским Пењаролом, грчким ПАОК-ом, сауди и кинеским Шангајом Шинхуом и Пекинг Гуо Аном. Године 1994. по други пут је преузео Црвену звезду са којом те исте сезоне осваја дуплу круну. Током 2000их је водио бугарске клубове Левски Софија, са којим је освојио првенство Бугарске 2000. и Литекс Ловеч, са којим је био првак 2001.
Његов отац Јово, био је рођени брат Гаврила Принципа - припадника „Младе Босне“ и атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда, 1914. године. За вријеме похађања гимназије у Сарајеву, прикључио се омладиснком револуционарном покрету и посато члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Учествовао је у формирању илегалних омладинских организација, културно-просветних и спортских друштава у Сарајеву и селима родног краја. Током школских распуста, политички је дјеловао и међу радницима, у свом родном крају, доносећи им илегалне летек, партијску штампу и марксистичку литературу.
Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Када су Турци Ченгићи напали њихов посјед, Сава је са оцем прешао у Дубровник, а његов рођени брат Дука је остао у Требињу. Из тог дијела породичне лозе настали су Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Након што се Лука Владиславић, преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство. У дубровачким католичким језуитским школама, стекао је високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској.
Иван Кнежевић (Попови, 1760 — Шабац, 29. јун/12. јул1840) познатији у народу као Кнез Иво од Семберије је био кнез над свим селима тадашње Бијељинске нахије. Кнез Иво је рођен у Поповима код Бијељине. Поред Филипа Вишњића један је од најзначајнијих српских историјских личности рођених у Семберији.
Потицао је из средње имућне породице. Отац Јозо је био златар (кујунџија), а мајка Клара (рођена Јурић) домаћица. Имао је сестру Марију и брата Мату. Школовање је почео код жупника Фрање Ситнића, који га је учио писмо и основе латинског језика. Нижу гимназију је завршио у фојничком самостану (1830-1835). Студирао је филозофију у Загребу (1835-1837) и теологију у Веспрему (1837-1840) и Дубровнику (1841). Заредио се 1833. у Фојници, а фратар је постао 1842. године.
Јелена Лоловић (Сарајево, 14. јул1981) је српскаскијашица. Такмичи се углавном у техничким дисциплинама слалому и велеслалому, ређе у супервелеслалому а у спусту на почетку каријере. Чланица је Скијашког клуба Чукарички из Београда. Користи скије и везове фирме Елан. По занимању је дипломирани филолог (енглески језик), а тренутно је на постдипломским студијама на универзитету Сингидунум.
Рођен је у Босанском Шамцу. Као мали, живио је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању породице Изетбеговић. Завршио је Девету гимназију у Београду, гдје се преселио када је његов поочим Драгомир, човјек који га је усвојио, премјештен као официр ЈНА. Ђинђићев поочим је родом из села Прекопуце у општини Прокупље.
Фудбалску каријеру започиње 1972. године у Јединству из Старе Пазове, где се задржао само две године а онда 1974. године прелази у Црвену звезду. За први тим Црвене звезде дебитовао је 24. априла 1974. године, против Олимпије, у Љубљани. У дресу Црвене звезде одиграо је 441 утакмицу и постигао 108 голова, освојивши четири титуле првака земље (1977, 1980, 1981, 1984) и један трофеј купа Југославије (1982).
Милан Вукић, (рођен је 19. августа1942. у Санском Мосту) је српски и босанскохерцеговачки шахиста из Бање Луке.
Четири пута осваја шампионат Југославије, 1970, 1971, 1974 и 1994. Учествовао је у тиму Југославије на европским и на студентским шаховским првенствима.
Новинска кућа „Глас“ је све до 1992. бирала најбољег спортисту Босанске Крајине, а онда је почетком рата на просторима СФРЈ донесена одлука да се бирају најуспешнији спортисти Републике Српске. Тако је настављена традиција. 1974. године Милан Вукић је добио ово признање.
Огњен Кузмић (Добој, 16. мај1990) је српскикошаркаш. Игра на позицији центра, а тренутно наступа за Панатинаикос. Кузмић је професионалну каријеру започео 2007. године у КК Борац Нектар из Бање Луке а прве кошарке кораке започео је у КК Финдо из Добоја. Затим је наступао за клубове финске лиге, послије чега се вратио у БиХ, тачније у КК Челик Зеница. Године 2011. потписао је уговор са шпанском Уникахом из Малаге, али је као позајмљен играч наступао прво у шпанској другој лиги, а потом и у вишем рангу, тј. АЦБ лиги, играјући за КК Хувентуд, са којим је заузео 11. мјесто у сезони 2012/13.
Дана 27. септембра 2013. постао је члан Голден Стејт вориорса. Са Вориорсима проводи наредне две сезоне, али за то вријеме не добија пуно прилике. Већину времена провео је на позајмици у Санта Круз вориорсима члану НБА развојне лиге. У сезони 2014/15. освојио је и НБА лигу и НБА развојну лигу. У јулу 2015. Голден Стејт му није понудио нови уговор па је постао слободан играч. Касније тог мјесеца се вратио у европску кошарку и потписао двогодишњи уговор са грчким Панатинаикосом.
Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Још истог дана прошетао је градом и искусним неимарским оком мјеркао гдје и шта би се могло и морало чинити у тој неизграђеној и запуштеној вароши. Одмах је засукао рукаве и за кратко вријеме уз знатну државну финансијску помоћ постигао огромне искораке у развоју цијеле бановине, а посебно њене престонице – Бање Луке. Милосављевић је постизао велике успјехе и иза себе оставио многобројне задужбине, имао је директне, дјелимичне или индиректне заслуге за настанак значајних објеката или институција.
Иво Андрић је рођен 9. октобра1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Дјетињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу1924. године.
Вукаловић је у Требињу изучио пушкарски занат и неко време се бавио њиме у Херцег Новом. У доба Омер-пашине акције против Црне Горе вратио се 1852. у родни крај, где је изабран за племенског главара и капетана. Кад је Омер-паша у марту 1852. наредио да се од херцеговачке раје одузима оружје, против су се одупрли крајеви у којима је Вукаловић био главар.
Као члан бањалучког боксерског клуба „Славија“ освојио је првенство Југославије1982. Балкански првак је постао 1983.
На Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу постао је први југословенски спортиста који је освојио златну медаљу без борбе. Јосиповић је у финалу остао без противника након што је југословенски судија Глигорије Новичић дисквалификовао америчког боксера Евандера Холифилда који је у другом полуфиналном мечу ударио и нокаутирао свог противника, НовозеланђанинаКевина Барија, након знака за прекид борбе.
Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338 — 1391) био је босански бан и краљ. На врхунцу моћи носио је титулу краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна. Крунисан је за краља у манастиру Милешеви 26. октобра (на Митровдан) 1377. године. Тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића.
Његова породица се 1994. године преселила у немачки град Шемберг, а пет година касније, по истицању боравишне визе, у САД. Невен Суботић је тамо упознао Кита Фока, помоћног тренера у репрезентацији САД до 17 година који га је позвао да дође на пробу. Од 2004. до 2006. је играо за тим Универзитета Јужне Флориде, те у младим репрезентацијама САД. Затим се вратио у Немачку да наступа за Мајнц 05. У првој сезони је одиграо 34 утакмице и постигао четири гола. Године 2008, на инсистирање Јиргена Клопа, бившег тренера Мајнца, за суму од четири милиона евра прешао је у Борусију. У сезони 2008/09. одиграо је 33 утакмице за Борусију и постигао шест голова.
Хрвоје Вукчић Хрватинић (1350 – 1416) је био владар западне Босне и Далмације у 14. и 15. вијеку. Имао је титуле херцегсплитски (1403), велики војводабосански (1380) и кнезДоњих Краја. Након што је добио титулу херцега сплитског и постао самостални обласни господар, Хрвоје је обновио достојанство кнеза Доњих Краја. Титулу земаљског кнеза у истом рангу је касније носио само још Стефан Вукчић Косача, који је након стицања титуле херцега 1448. године носио и титулу кнеза дринског.
Петар Поповић, звани Пеција (1826. — 1875) је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској. Већину живота провео је у граду Костајници.
Петар је сам научио писати и читати, а осим српског говорио је и турски језик. Не признавајући отоманску државу Петар у 22. години одлази у хајдуке и од тада до краја живота активно се бори против турске државе. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом гради шанац познат као „Пецијин шанац“. Хајдуцима се придружује и народ, па се на шанцу одиграва жестока битка између Турака и устаника. Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Костајницу гдје се већина предала аустријским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису предали већ су прешли преко моста назад међу Турке и потиснувши их назад, тако да су Турци умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна, а рјеђе као Кнешпољска буна.
Филип Вишњић (1767 — 1834) је један од најпознатијих српскихгуслара и твораца српских народних пјесама. Рођен је на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, гдје је планирана изградња реплике његове родне куће. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је постао професионални пјевач. С гуслама у рукама је путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је на дворовима турских првака. Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слијепих пјевача.
.jpg)
