Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Налагање бадњака
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио ИсусХристос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.
Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском царуМанојлу Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.
На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царемФридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).
Здухаћ, вједогоња, вјетровњак, облачар, градобранитељ, виловити, змајевити или аловити био је у српском народном предању човјек са специјалном способношћу да заштити своје имање, село или крај од временских непогода, као што су олуја, град и обилне кише. Његово дјеловање састојало се у сукобљавању са демонима за које се вјеровало да доносе стихију, или у употреби посебних магијских обреда. Демонским доносиоцима непогоде сматрани су ђаволи, але, аждаје, орлови, црне птице, душе утопљеника и објешењака и др. То су могли бити и сами заштитници од невремена који су имали моћ да управљају кретањем олујних и градоносних облака: одводећи их од својих њива, могли су да их наведу над туђе.
Са доносиоцима непогоде сукобљавали су се људи са урођеном способношћу да им у сну душа напусти тијело, након чега се узносила ка облацима да у борби порази демоне и одагна невријеме. Душа би се затим враћала у тијело, а човјек би се будио знојав и уморан. Често је било вјеровање да се овакви људи рађају у кошуљици. Такви су били здухаћи или стухе У Црној Гори, источној Херцеговини, дијелу Босне и Санџаку, вједогоње у дијелу Црне Горе, те змајевити и аловити људи у источној, средишњој, јужној Србији и Банату. Најчешће су се борили заједно здухаћи једног подручја против туђих здухаћа који су наводили олујне и градоносне облаке над њихову територију. Пораз у овој борби значио је губитак пољске и сточне плодности свог краја, уз истовремено преношење те плодности на подручје побједничких здухаћа. Здухаћи су могли бити и неке домаће животиње. Вједогоње су се за вјетровитих дана тукле по планинама ишчупаним дрвећем, па они који надвладају преотму берићет поражених. Змајевити и аловити борили су се за своје село против ала, демона који су предводили облаке изнад њива да би уништили усјеве. Змајевитим људима приписиване су особине змајева, митских бића која су сматрана за неумољиве борце против ала; постојало је и вјеровање да се они рађају из везе жене и змаја.
Вјетровњаци, познати у неким дијелова западне Србије, духом су се сукобљавали са црном птицом која је доводила стихију над поља њиховог села. У неким се подручјима, пак, вјеровало да заштитници од непогоде тијелом узлијећу ка тмурном небу, без напуштања душе. То је био случај са виловитим људима у Драгачеву и неким аловитима у Банату. Након боја са демонима враћали би се кући уморни, изгребани и изубијани. Облачари из Сремa нису имали моћ летења, већ су трчећи по угроженом пољу водили борбу против аждаје, која је летећи у тмурним облацима бљувала град по усјевима. Градобранитељи из Поцерине нису се упуштали у овакве битке, него су свој крај штитили посебном магијом и обредним текстовима које су научили од неког старијег браниоца. Њихово дјеловање било је усмјерено како на разбијање градоносног облака, тако и на одвраћање утопљеника, објешењака и ђавола који су га доводили над усјеве. Тврдило се и за одређене жене да својим бајањем могу обезбиједити своје село од разорне стихије. Сви ови заштитници су иначе били обични људи који су нормално живјели и радили у својој средини као и други, док не наиђе невријеме.
Име Бање Луке први пут је забиљежено 1494. године. Град је од тада имао бројне успоне и падове у свом развоју, а био је сједиште значајних административних јединица попут Босанског пашалука у Османском царству и Врбаске бановине у Краљевини Југославији. У садашњим границама ова јединица локалне самоуправе функционише од 1963. године, када су општине Бронзани Мајдан, Ивањска и Крупа на Врбасу укинуте и припојене бањолучкој општини. Град Бања Лука данас заузима преко 4,7 % територије Републике Српске, а у њему живи око 15% становништва овог ентитета. Највеће је привредно, културно и образовно средиште Републике Српске, те једно од најзначајнијих у Босни и Херцеговини.
Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.
Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).
Индира је каријеру започела 1992. године у продукцијској кући Јужни ветар, певајући песме Дај ми обећање, Искрено ми кажи, Памтимо ово вече, Пољуби ме и видећеш, Тужна врбо, Моја ће те љубав стићи, Угаси ме, Због тебе. Кратак боравак у ПГП РТС−у и хитови Све да волим она ме учила и Иди из живота мога, обезбедили су певачици прелазак у Зам продукцију, и утрли пут за нове популарне песме: Кафана, Круг, Осветница, Волиш ли ме ти и Врати ми се, па почетком новог столећа и песме Не боли то, Иди љубави, Ко је она жена, Где ћемо вечерас, Ратовање, Попиј једну и Лоше комбинације. Огроман успех остварује захваљујући балканском хиту године, песми Лопов. Од 2004, под окриљем Гранд продукције, Радићева бира песме у којима доминира поп звук, те постаје зачетник поп-фолк жанра и прва домаћа звезда која прекида снимање турбо−фолк музике. Управо те године снимила је најуспешнији албум у каријери и отпевала своје највеће хитове. Био је то албум Змај, а познате песме на њему — Мој животе да л’ си жив, Педесет година, Био си ми драг, Змај, Нисам сумњала и Тетоважа. На албумима које је издала после Змаја, издвојиле су се песме Април, Љубав кад престане, Малине, Пије ми се, пије, Ако ме заволиш, Хероји, Не долазиш у обзир, Ако умрем сад, Две музике, Живим да живим, Има туга име, улицу и број, Само туга остала, Пожелела и Много си се променио. Препознатљива је по свом специфичном, промуклом гласу, за који се сматра да га је немогуће подражавати.
Индира је била најпопуларнија и најтиражнија певачица у земљи 2004. и 2005. године, када је имала веома посећене наступе широм Балкана. Издвајају се и солистички концерти у Загребу и Београду 1997. и 2004. године, затим два концерта у Софији, и велики концерти у Охриду и Љубљани. Године 2005. добила је Награду за најбољу певачицу на Балкану, на Данима естраде награду за хит године (Април), четири године касније — награду за хит (Хероји) и певачицу године у Хрватској, а средином 2013. Оскара популарности за дует (Лопов) и певачицу деценије (2001—2010). Прва је и једина српска певачица која је дала интервју за лондонскиBBC радио. Радићева је за свој хуманитарни рад још и носилац ордена Велико срце, принцезе Катарине Карађорђевић, као и титуле српске геј иконе. Њен албум Змај сматра се једним од најуспешнијих албума у српској поп—фолк музици, и једним од последњих великих албума продатих у тиражу од преко 100.000 примерака, пре него што је издавање албума са појавом Јутјуба изгубило на популарности.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.
Као османскивазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).
Са буџетом од око 5 милиона €, то је један од најскупљих филмова српске продукције до сада. Филм је био српски кандидат за америчког Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја за 2009. годину.
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем УгарскеКарлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем', а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).
Мандат свих изабраних представника траје четири године. Општи и локални избори се одржавају наизмјенично сваке двије године. Сви представници се бирају у једном кругу избора. На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ у Републици Српској постоје 3 изборне јединице, а бира се 14 од укупно 42 посланика (остали се бирају у Федерацији БиХ). На изборима за Народну скупштину РС постоји 9 изборних јединица, а бира се укупно 83 посланика. Расподјела посланичких мандата врши се по Сент Лагијевом методу са изборним прагом од 3 %. У Народној скупштини РС морају бити заступљена најмање 4 посланика из реда сваког од три конститутивна народа (Срба, Бошњака и Хрвата). Предсједник и потпредсједници Републике Српске се бирају из различитих народа.
Бирачко право има сваки пунољетни држављанин РС и БиХ који је уписан у централни бирачки списак. Органи за спровођење избора су Централна изборна комисија Босне и Херцеговине, Републичка изборна комисија, градске изборне комисије, општинске изборне комисије и бирачки одбори. Гласање се може вршити на редовним бирачким мјестима или путем мобилног тима (у РС), у одсуству (у Федерацији БиХ), те поштом или у дипломатско-конзуларним представништвима (у иностранству).
Црква босанска је била црквена заједница босанскиххришћана у средњем веку. Иако су је Католичка и Православна црква сматрале јеретичком, њени припадници су себе сматрали правим хришћанима. И дан данас се у науци воде расправе о карактеру Цркве босанске и њеној повезаности са богумилским покретом.
Привредно, ово је крај рудних налазишта гвожђа и бакра, развијеног занатства, богатих шумских површина итд. Данас је Мркоњић Град просјечно развијена општина.
