Рат у Хрватској (или како се понекад назива Рат у Крајини или у Хрватској, Домовински рат) је трајао од 1990. године до 1995. године.
За српску страну у Хрватској рат је изазван сецесијом Хрватске противном тадашњем важећем Уставу СФР Југославије, изгласавањем новог Устава Републике Хрватске по којем Хрватска постаје држава хрватског народа и осталих националних мањина, где Срби из Хрватске остају без права конститутивног народа СФРЈ и постају национална мањина у новој држави.
Један од главних чинилаца који су довели до рата у Хрватској је нагли пораст национализма у Југославији током 1980-их. У Југославији се почела јављати криза са слабљењем левице у земљама Источне Европе, а дефинитивно је наступила окончањем Хладног рата, односно, симболично, падом Берлинског зида 1989. када је комунизам у Југославији изгубио свој идеолошки потенцијал.
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл.Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл.Operation Noble Anvil), у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, је била завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Сукоб у Боровом Селу (у Хрватској познат као покољ у Борову Селу, у Србији познат као инцидент у Боровом Селу) је оружани сукоб са почетка рата у Хрватској (2. мај1991.) када је страдало 12 хрватских полицајаца и три припадника српских снага у Боровом Селу близу Вуковара.
После Крвавог Ускрса на Плитвицама, уследио је инцидент у Боровом Селу. Према опису из књиге Смрт Југославије (Л. Силбер, А. Литл, стр. 157), група активиста ХДЗ, предвођена Гојком Шушком, политичким емигрантом и успешним канадским угоститељом (који је касније постао министар одбране Републике Хрватске), пришла је Боровом Селу и испалила три пројектила „амбруст“. Нико није погинуо, али су локални Срби, већ потпомогнути сународницима из Србије, појачали одбрану.
Напетост је појачана након што је пала прва цивилна жртва у Хрватској. Србина Стевана Инића (рођ. 1928.), који се враћао са првомајског уранка, убио је Хрват Ђуро Геленчир, члан ХДЗ-ових паравојних формација.
U leto 1992. godine snage lojalne krnjem predsedništvu BiH potpomognute redovnom vojskom Hrvatske gotovo mesec i po dana su držale u potpunom okruženju Vojsku Republike Srpske na području Bosanske Krajine. Prema podacima generala Martina Špegelja, u Bosanskoj Posavini leta 1992. se nalazilo osam brigada HVO i petnaest brigada HV koje su se izmenjivale ili su sve vreme bile prisutne. Četiri brigade HV su bile celovite 108, 139, 157. i 3. gardijska, a ostale su brigade bile sastavljene od jednog ili dva bataljona, ojačane artiljerijom i s nešto tenkova, a brojale su od 600 do 1.200 ljudi. Brigade kao što je 111. riječka, 105. bjelovarska, delovi 2. gardijske - jedan bataljon sa 150 ljudi — maksimalno su brojale do 400 ljudi.
Рат у Словенији или Десетодневни рат (на словеначком: Slovenska osamosvojitvena vojna, „Словеначки рат за независност“ или desetdnevna vojna „Десетодневни рат“), је био рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Територијалне одбране Словеније и Југословенске народне армије после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.
Дана 25. јуна1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску.
Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање територије централне Хрватске које су биле под контролом српских снага. Операција је званично трајала 4 дана и завршила се падом Републике Српске Крајине.
Битка за Вуковар је 87-дневна опсада Вуковара од стране Југословенске народне армије, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага од августа до новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом локалног Збора народне гарде, великим разарањем Вуковара и великим бројем мртвих и побеглих.
Битка је била значајан и симболички губитак за Хрватску, која није повратила контролу над градом до 1998.
Вуковар је важан регионални центар на граници Хрватске и Србије, који се налази на десној обали Дунава. Он је важна лука и центар пре рата етнички измешане области. У општини је по попису из 1991. живело 84.189 становника, од чега су 36.910 (43,8%/) били Хрвати, 31.445 (37,4%) Срби, 6124 (7,3%) Југословени 1375 (1,6%) Мађари и 8335 (9,9%) осталих. У самом Вуковару је живело око 45.000 људи почетком 1991. Мала већина (52,98%) становништва града су били Хрвати, док су Срби чинили 36,28% становништва. Већина Срба је живела у центру града, док су Хрвати живели у индустријским предграђима.
Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум мировни је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992-1995).
