Прехришћанско словенско писмоСловенско писмо (такође словенске руне[1], руница[2]) је претпостављено писмо древних Словена које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице. Изворни споменици на овом писму нису сачувани, већ само сведочанства о његовом постојању. Помени словенског писма Црноризац Храбар у спису О писменима преноси да Стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док Ћирило и Методије нису саставили азбуку[3]:
Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљивања покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара и удаљили се“.[4] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[5]  Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[6] Истраживачи старословенског писања потврђују да су слова старословенских натписа посебна криптографија која има и религиозно и философско значење.. Тешко је рећи колико је карактера обухватало првобитно буквично писмо, али нема сумње да су почетком 9. века Словени су користили буквично писмо, које садржи 49 знакова- буквица. Поједини истраживачи, међу којим се истиче Радивоје Пешић повезују древно писмо Словена са древним винчанским писмом насталим на обалама Дунава у доба неолита, које се назива још и Дунавско писмо[7]. Референце
Види још |
Portal di Ensiklopedia Dunia
