Пречанске лекарске мисије у СрбијиПречанске лекарске мисије у Србији биле су посебна сталешка група организованих медицинара (која је живела соне стране Саве и Дунава у накадашњој Аустроугарској — па су их звали пречани), које су почев од 19. века, а особито у Другом балканском рату 1913. године, због велике оскудице лекара, нарочито хирурга, дошле да помогну српском народу и његовој војсци угроженим бројним болестима и епидемијама заразних болести. Многи од чланова мисија, по доласку у Србију су се саживели са српским народом, примили српско држављанство, неки и посрбили своје име, и у Србији дочекали крај свог радног и животног века.[1][2] ПредусловиСрпски војни санитет значајно повећао од прошлог ратова које је водила Србија, и даље је у Балканским ратовима био недовољан. Министар војни у писму српском Црвеном крсту од 29. новембра 1912, шаље молбу:
Велика већина цивилних доктора је мобилисана и у рату је учествовало 296 лекара. Међутим, како су неки хирурзи распоређени на највише административне дужности у штабовим, због такве одлуке трпела је хируршка служба на бојишту.[4] 
На бојишти у балканским ратовима (1912 — 1913), српски војни губици износили су око 88.000 људи, погинуло је 14.000, рањено је 54.000, а 17.000 умрло од рана и болести (5.000 од колере).[5]
 Други велики проблем биле су епидемије заразних болести. у току Првог балканског рата, у српској војсци било је спорадичних епидемија дизентерије, тифуса, рекуренса и пегавца. Велика епидемија колере избила је у бугарској војсци новембра 1912, после судара са турском војском.[7] У српској војсци је избила велика епидемија колере после сукоба са бугарском војском на Брегалници. Од колере у српској војсци боловало је око 15.000 људи, а умрло је око 5.000.[5] За санирање епидемије најбитнија су била два фактора: брз против напад и успех српске војске, пренос ратних операција из долине Брегалнице на планинске терене и кратко трајање рата.[1][7] Одговор на апел за помоћИмајћи у виду напред наведено стање у цивилном и војном санитету, по избијању рата, у Србију су, на њен позив похрлиле многе санитетске мисије из читаве Европе. Већина тих мисија дошла је у организацији Црвеног крста (преко Међународног комитета Црвеног крста у Женеви, а на молбу Српског друштва Црвеног крста). Међутим, било је и доста лекара добровољаца, који су долазили појединачно. Током 1913. године ун Србији је радило најмање 20 медицинских мисија мећу којима су биле и две мисије сасатвљене од лекара пречана. Мотив за долазак мисијаПриближно, једну трећину лекара страних мисија плаћао је српски Црвени крст,[8] трећину њихове националне организације Црвеног крста, а трећина је дошла добровољно, из најдубљих хуманитарних разлога. Мотиви доласка су, ипак, били различити, па тако када су у питању пречанске лекарске мисије оно шта је мотивисало ове хумане људе да након завршених европских медицинских факултета дођу у земљу која им није нудила сигурност и у којој се водио рат, могу сед навести бројни разлози, али примарни су били патриотизам и саосећајност са једним народом (Србима).
Хуманитарни разлози били су основни.
Један од битних мотива била је и жеља да се нешто научи, да се обогате властита хируршка искуства. А, у Србији се имало шта научити.
Патриотска побуда, пре свега Срба пречана, била је главни разлог који их је мотивисао да помогну своме матичном народу у борби за слободу након вишевековног робовања. Патриотизам је био присутан и код остали лекара пречани, углавном словенског порекла (Чеси,Словаци, Пољаци),
Они који то нису били српског или словенског порекла, а одрасли су и школовали се у пречанским крајевима где је било и Срба, временом су у себи развили саосећајнос са патњама српског народа и, осећајући се њиховом сабраћом, желели да дају свој допринос праведној борби Срба, тако што ће пружити своју помоћ у рату, али и у миру. Мисије
Хрватску мисију предводио је тадашњи заменик шефа Хируршког одељења Осијечке болнице прим. др Ватрослав Флоршиц (Florschütz), врсни стручњак у светској историји медицине познат по свом столу за репозицију преломљених екстремитета („Балкански оквир“), који је први пут представио 1911. године на Првом конгресу за оперативну медицину у Београду.[9] Прим. др Ватрослав Флоршиц је из Осијека у Београд дошао са екипом 11. јула 1913. године, уз дозволу Аустроугарских власти и подршку др Алфонса Мужа, управника болнице у Осијеку. Са собом је повео др Деановића, инструментарку Елизабет Флоршиц (супругу) и медицинара Даниела Минла. Екипа је са собом донела велику количину санитетског материјала коју су добровољним радом прикупили Срби из Осијека.[9] Екипа је радила у тадашњој основној школи у Дечанској улици, и у њој улази у састав XXIV резервне болнице. Као санитетско особље у болницу су са медицинарима радили и глумци београдског позоришта. Екипа је боравила месец дана (до примирја) и збринула 170 рањеника.[9] Флоршиц је током једномесечног боравка у Београду у пуној мери промовисао своју методу лечења фрактура надколенице екстензијом натколенице у семифлексији.[9] Методу су прихватили и српски хирурурзи, а од њих,касније на Солунском фронту и француски (под називом La methode balkanique) и енглески хирурзи (под називом Balkan beam, Balkan frame). Метода је убрзо примењена на клиници проф. Ајзелберга у Бечу, проф. Јирасека у Прагу, проф. Зауербриха у Берлину, а и данас се користе у различите техничке модификације.[2][10]
На челу аустријске мисије која је допутовала из Инзбрука у Београд јула 1913. године, био је др Јулије Будисављевић,[11] у том тренутку хирург са Хируршке клинике у Инзбруку (касније професор хирургије на Медицинском факултету у Загребу).[9][12] Екипу коју су поред др Јулије Будисављевић чинили доц. др Сар (Saar), вођа екипе, асист. др Пфанер (Pfanner) и др Ђурица Ђорђевић, у Београду је дочекао прим. др Војислав Суботић.[9] АктивностОбе мисије су у Београду активно ради месец дана, и у том периоду збрињавале рањенике у привременим импровизованим болницама, сарађујући међусобно, као и са другим страним мисијама и српским лекарима.[13] Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
