Профилакса инфективних болестиПрофилакса инфективних болести је скуп поступака који се предузимају пре или непосредно по излагању човековог организма инфективном агенсу или његовом продукту (нпр. токсинима), са циљем да се спречи успостављање инфекције и развој болести. Профилакса према примењеним методама може бити општа и специфична, а према ефектима радикална и палијативна. Имунопрофилакса је најзначајнији вид профилаксе инфективних болести, која је заснована на принципу имунизације људи.[1] Она има за циљ да код имунизоване особе створи такав имунитет, или стање отпорности на инфекцију неким патогеном које траје одређено, краће или дуже време (идеално доживотно).[2] Упоредо са појавом вакцинације као једне од значајних мера у профилакси инфективних болести, јавили су се и покрети противника вакцинације. Проблем који узрокују ови покрети је подстицање на невакцинисање због чега је дошло до нарушавања профилаксе заразних болести имунизацијом и поновне појаве врло тешких болести које су годинама биле под контролом.[1] Општа разматрања о профилаксиЕфекти профилаксеПрема ефектима профилакса заразних болести, зависно од предузетих мера може бити: палијативна и радикална.
Мере палијативне профилаксе су ограниченог трајања, односно трају онолико дуго колико се профилакса спроводи (или нешто дуже). На пример у борби против трбушног тифуса вакцинација је палијативна профилактична мера.
За разлику од палијативних, радикалне мере профилакса су трајног карактера, јер трајно решавају проблем заразних болести. На пример:
Облици имунопрофилаксеИмунопрофилакса представља најзначајнији вид профилаксе инфективних болести и заснива се на принципу имунизације људи. Њен циљ је да имунизована особа стекне имунитет, или стање отпорности на инфекцију неким патогеном које траје одређено, краће или дуже време (идеално доживотно). Облици имунопрофилаксе могу да буду природни и вештачки.[3] Природна имунизацијаПриродна имунизација се процес који се у неком организму дешава спонтано без икакве људске активности.Она може да буде:
Као што је имуност која остаје код појединца после прележане инфекције.
Посредована антителима или пасивна имунизација заснива се на антителима који пролазе кроз плаценту (ИгГ) или се секретују у млеко (превасходно ИгА) којом мајка штити своје дете у току трудноће и првих месеци живота од свих болести које је прележала или против којих је вакцинисана. Вештачка имунизацијаВештачка имунизација настаје као резултат примене одређених медицинских поступака који имају за циљ да у организму појединца развију на неку инфективну болест. Као природна и ова имуност може да буде:
Активна или вештачки индукована имунизација настаје ако се активно, организам излаже одређеном патогену или његовој компоненти, односно продукту (обично у измењеном облику)
Пасивна, или вештачки изазвана имунизација постиже се давањем антитела специфичних за тај патоген, његову компоненту или продукт. С обзиром да третирана особа добија већ формирана антитела, овакав поступак има брзо (скоро тренутно) дејство, али је имунитет који остаје привремен (условљен је полуживотом самих имуноглобулина) и траје неколико недеља, до максимално неколико месеци. Пасивна имунизација може да се користи профилактички, на пример, да спречи развој болести у случају познатог излагања одређеном инфективном агенсу (после убода иглом контаминираном крвљу са вирусом хепатитиса Б или после уједа бесне животиње) или за заштиту особа са ослабљеном функцијом имунског система (нпр превремено рођена деца или особе са дефицијенцијом хуморалне имуности).[4] Она може бити и терапијска са циљем да побољша клиничку слику болести, нарочито оних посредованих токсинима (нпр дифтерија и ботулизам) или у случају излагања организма отрову неке животиње (нпр након уједа змије) и као таква најчешће је терапијска методу која спашава живот. ![]()
Опште мере профилаксеУ циљу заштите становништва од заразних болести опште мере представљају првенствено санитарно-хигијенске мере, где спадају пре свега комуналне мерама:
Опште мере мере профилаксе у некој заједници организују и спроводе надлежни органи и друга правна лица, као и надлежне здравствене установе. Старање о извршавању општих мера профилаксе је у домену санитарних инспектората. Опште профилактичке мере код неких болести представљају радикалне мере нпр. Код цревних заразних болести. Специфичне мере профилаксеУ мере специфичне профилаксе од инфективних болести спадају:
ВакцинопрофилаксаВакцинопрофилакса представља вид вештачке имунизације људи са циљем да се код њих активно индукује протективни имунски одговор на одређени патоген и спречи развој болести у случају каснијег излагања човека том патогену. Од када је почела да се примењује вакцинопрофилакса до данас развијен је већи број вакцина и програм вакцинације на светском нивоу, што је довело до искорењавања (ерадикације) великих богиња и драстичног смањења инциденце многих других инфективних болести (нарочито у развијеним земљама). Вакцинопрофилакса се, по правилу, а примењује превентивно, пре излагања човека инфективном агенсу природним путем (зато се вакцинацинопрофиласа најчешће обавља у најранијем животном добу), или код болести које имају дугу инкубацију могуће је и њихово давање након експозиције (нпр у случају вакцине против беснила после уједа). Такође постекспозиционо вакцинацинопрофиласа може да буде ефикасно ако се примени заједно са специфичним имуноглобулинима (нпр након убода на иглу контаминирану крвљу са вирусом хепатитиса Б). Циљ оваквог поступка је да се индукује стечени имунски одговор на одређени патоген (или његов продукт) и да се створи имунолошка меморија на њих кроз индукцију дугоживећих плазма ћелија и меморијских Т- и Б- лимфоцита. Пошто је за развој имунолошке меморије неопходно време, вакцине нису ефикасне одмах по давању (за разлику од имуноглобулина који имају тренутно дејство), али је имунитет који индукују дуготрајан (обично траје годинама, некад и доживотно). Већина савремених вакцина остварује своју заштиту превасходно кроз индукцију Т-зависног хуморалног одговора, тј. високоафинитетних неутралишућих антитела која делују протективно тако што инхибирају везивање патогена за ћелије домаћина и покрећу неке од одбрамбених ефекторских механизама, као што је на пример активација комплемента. Неке вакцине (превасходно живе вирусне вакцине) могу поред хуморалног да индукују и цитотоксичан одговор, док неке друге вакцине (нпр полисахаридни вакцине против пнеумокока и менингокока) делују тако што индукују Т-независни хуморални одговор на капсуларне полисахаридни антигене. Вакцинопрофилакса се, по правилу, примењује превентивно, пре излагања човека инфективном агенсу природним путем (и зато обавља најчешће у најранијем животном добу), али код болести које имају дугу инкубацију могуће је и њена примена након експозиције (нпр у случају вакцинопрофилаксе против беснила после уједа животиње). Такође постекспозициона вакцинопрофиласа може да буде ефикасно ако се примени заједно са специфичним имуноглобулинима (нпр. након убода на иглу контаминирану крвљу са вирусом хепатитиса Б).
СеропрофилаксаСеропрофилакса са заснива на примени препарата крви (серума или других фракција), који садржи антитела створена у неком другом организму (човеку или животињи). На овај начин настаје вештачки пасивни имунитет. Овај поступак користи се у случајевима када је неопходно створити брзу заштиту угрожених лица или када за то нема других могућности. Зависно од порекла, серуми могу да буду анимални и хумани. Хетерологне антитела (анималног порекла) имају краћи животни век, јер стварају антитела на стране беланчевине и брже разграђују унетаантитела. Давање нових количина хетерологног серума у цију продужења заштите нема сврхе, јер се повећава опасност од анафилактичких реакција. Имуноглобулини се добијају из плазме или серума одраслих особа, реконвалесцената или из плаценте. Уколико препарат садржи имуноглобулине - антитела против више различитих заразних болести називају се стандардним или општим имуноглобулином. Специфични имуноглобулини садрже имуноглобулине према одређеној болести у високој концентрацији (тетанус, беснило, хепатитис вироза Б). Примена одговарајућег имуноглобулина не даје алергијске реакције, унета антитела трају дуже и у случају потребе продужења заштите може се поновити њихова примена. Пасивна заштита која се постиже серумима наступа наступа брзо, али је краткотрајна (2-3 недеље анималним) и (4-6 недеља хуманим). Брзина заштите зависи од начина примене. Брже интравенски (за ово се користе само наменски препарати), нешто спорије - ако је апликација убризгавањем у мишић. Како се приликом давања серума анималног прекла могу да јаве серумске реакције (серумска болест и анафилакти (серумска болест и анафилактички шок) неопходна је превенција истих (узимањем анамнестичких података, интракутани тест) Закон о заштити становништва од заразних болести прописује обавезну заштиту специфичним имуноглобулинима у профилакси тетануса, беснила и имуноглобулинима у профилакси тетануса, беснила и хепатитиса Б. Поред наведених користе се и у профилакси вирусних инфекција (вирусног хепатитиса А, морбила, рубеоле, инфекција (вирусног хепатитиса А, морбила, рубеоле, варичеле) код невакцинисаних тешких болесника, реконвалесцената, трудница, у дечијим колективима. ХемиопрофилаксаХемиопрофилакса је скуп поступака који се заснивају на коришћењу лекова у заштити од заразних болести. Обавезна заштита лековима (хемиопрофилакса) врши се на прописан начин за сва лица која су изложена ризику од заразе туберкулозом и маларијом. По епидемиолошким индикацијама хемиопрофилакса се може применити и код лица изложених ризику од других заразних болести (стрептококна и менингококна инфекција, болесница са имуносупресијом, оперисани итд).[5] Откривање и обескличавање здравих носилаца узрочника заразних болестиЗдравствени прегледи одређених категорија запослених, других лица и клицоноша, битан су чинилац у правовременом откривање и обескличавању здравих носилаца узрочника заразних болести. Профилактична дезинфекција, дезинсекција и дератизацијаПоступке усмерен на уништење највећег броја нежељених микроорганизама је дезинфекција. У ту сврху користе се разна физичка и хемијска средства, и њиховим дејством се уништава или инхибира и остала популација организама. Примењује се ван живог организма, у спољној средини (земљишту, води, ваздуху, на предметима и у просторијама здравствених установа, фабрика прехрамбених производа и др.) Дезинфекцију треба спроводити непрекидно кроз:
- дезинфекција у средствима јавног превоза. дезинфекција у средствима јавног превоза. Ова мера се свакодневно спроводи у периоду пре појаве болести. Оне се спроводе истим мерама и техничким поступцима и при извођењу дезинфекције у противепидемијске сврхе. Дезинсекција је скуп механичких, биолошких и хемијских мера и поступака који се предузимају са циљем сузбијања или смањења штетних инсеката.[6][7] Спроводи се као мера профилаксе у објектима за производњу промет животних намирница, здравственим установама, предшколским и предшколским објектима, јавним површинама и слично. Дератизација је скуп поступака који се спроводе у циљу уништавања пацова и других глодара као преносиоца узрочника одређених заразних болести (салмонелозе, (салмонелозе, лептоспирозе, туларемија ...) Здравствено васпитањеЈедан од најбитнијих профилактичких мера је подизање опште културе становништва, а као део те културе и здравствене културе. У борби против било које заразне болести обавезно треба спроводити и ову веома важну меру, која између осталог, треба да обухвати упознавање становништва са најважнијим чињеницама и факторима значајним за настанак и ширење одређених болести у обиму који је потребан да се спречи појава и искорене одређене болести. Референце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia