Разбрајалице или бројанице, како се још у народу зову, су кратке песмице засноване више на ритму и сазвучју него на тексту. Састављене су од низа набрајања домаћих, страних или неразумљивих сликованих речи. Оне служе деци за разбрајање при њиховим играма. Слично као код рефрена лирских и других песама и код разбрајалица је смисао речи жртвован мелодији.^[1]

Украшавају их многе необичне речи , контрасти, ономатопеје, жив ритам, разиграна мелодија, искричаве и чудесне слике. Зато су оне прави драгуљи народне књижевности.^[2]

Разбрајалице су кратке веселе песмице. У њима није важан садржај ни смисао, па многе речи и немају никакво значење. Такве речи замењују бројеве, кратке су, необичне и песмици дају мелодичност. У разбрајалицама су речи које се лако изговарају и разлажу на слогове а често не значе ништа.^[3]

Када деца играју „Жмурке”, „Вије” или „Ћораве баке“, мора се одредити ко ће жмурити, бити вија или ћорава бака. Зато се пре игре изговарају разбрајалице или бројалице.^[4]

Разбрајалице су настале као дечије говорне игре. Деца их стварају и изговарају у различитим играма. Део су многих дечјих игара и нема генерације која није понављала и преносила, попут усмене традиције, многе слогане претходних нараштаја, у понечему их мењала или слагала потпуно нове. Оне плене мелодијским складом и поетском лепотом коју је створила слободна дечија машта.^[2]

Ликови у разбрајалицама су најчешће животиње из света блиског деци. Често се помињу Миш, мачка, петао, кокошка и сл.:

Слике у разбрајалицама су невероватне, производ дечје маште:

На крају разбрајалица налазе се завршне, обично кратке и наглашене, завршне речи. Када та реч падне на неког играча, он испада, започиње нову игру, или има одређену улогу у игри (жмури у жмуркама).

1. Обрадовић, Славољуб (2005). Књижевност за децу 1. Алексинац: Виша школа за образовање васпитача, стр. 80-82.
2. Драгиша Живковић (2001). Речник књижевних термина. Бања Лука: Романов, стр. 677.
3. Љубомир Милутиновић (2016). Књижевност за дјецу. Бања Лука: Филозофски факултет, стр. 60.